Српски сион

В р . 45.

тања дају нам сами назарени, који кажу : „Христос је на крсту претрпео најгрозније муке" ; а метање крсна знака „потсећа на нретрпљене муке Христове". А кад је тако, онда крст и крсно знамење није „жиг зверин", него ако баш хоћемо тако да назовемо — „жиг јагњетов" знак Христов. А ми се знака тога не стидимо, јер немамо узрока и разлога, да га се стидимо. Наводећи и ређајући својим ученицима, шта ће све нретходити и какви ће знаци бити Христова „доласка и послетка века" — Христос рече: „И тада ће се показати знак сина човечјега на небу" (Мат. 24., ВО.). Тај „знак сина човечјега", односно Исуса Христа — но учењу и веровању св, наше православне цркве — биће „крст Христов (Макаријева Догматика у Шевићевом преводу — II. стр. 342.). А збиља, шта би друго и био и бити могао тај „знак сина човечјега 14 ? — Да је нами тај „знак" познат, и да нам познат бити мора то је јасно и разумљиво, јер у противном случају, како би и по чему би ми могли познати, да је то „знак сина човечјега" ?■ Кад „нвки књижевници и фарисеји" рекоше Христу: „Учитељу! ми би ради од тебе знак видети. А он одговарајући рече им: род зли и прељуботворни тражи знак; и не ће му се дати знак, осим знака Јоне пророка. Јер као што је Јона био у трбуху китовом три дана и три ноћи: тако ће бити и син човечји у срцу земље три дана и три ноћи. (Мат. 12., 39. — 40.) Дајући књижевницима и фарисејима „знак" Христос им даје њима добро познати знак „знак Јоне пророка" : ирема томе и „знак сина човечјега", који ће се појавити на „послетку века," а при „доласку" Христовом" мора бити нама, односно свима људима добро иознати „знак". Знак тај не може бити „тридневно пребивање у срцу земље", једно што нам се знак тај ни показати не може; друго што би то био у неколико и „знак Јоне пророка". Дочим је крст искључиво „знак сина човечјега", на коме је Христос Спаситељ разанет био, и на коме је нас ради и нашег спасења ради „Христос најгрозније муке претрнио." Што је пак крст знак страдања Сина Божја, то ништа не смета, да се крст „знаком сина човечјега" сматрати може; јер је и „знак Јоне пророка" био знак страдања, будући је и Јона „у трбуху китовом" свакако

Стјр. 751.

страдао, јер га је Бог за казан „у трбух китов" и бацио. А сад још коју о крсном знаку, односно о метању на се крснога знака. У одељку „о св. предању" чусмо већ, како св. Василије велики каже, да „догмате и проповеди, које су у цркви сачуване, једне ми имамо из написане науке, а друге смо примили тајно из иоверенога нам Апостолскога предања"; па ређајући оно, што је црква „примила тајно из Апостолскога предања" св. Васшгије велики започиње: „Као (да најпре сноменем о предмету, који је први и најопћији) оно, што се знаком крста знаменују они, који наду своју полажу у име Господа нашега Исуса Христа, ко је путем писма научио?" (91. прав.). Св. Василије велики написао је књигу о Духу свегоме, из које је узето и извађено његово 91. правило, около 375. године; па, ето, у том тако рано написаном делу каже се, да је „знаменање знаком крста" — „предметпрви и најонћији", другим речима, Хришћани су у времену пре 1500 година метали на себе знак крста, или краће „крстили су се", као што то ми и данас чинимо. Па да је знаменање крсним знаком био „жиг зверин" — Хрпшћани га свакако не би употребљавали. Или ћемо зар само и помислити, а камо ли веровати моћи, да назарени данас боље разуму приведено место из „Откривења" Јованова, него што га је разумео св. Василије велики, који је од времена апостолског удаљен био са нешто више од 200 година, те који је могао бити, па доиста и морао бити са трећим или четвртим прејемником аностолским, и од њега слушати науку апостолску. — Дело св. Василија морало је бити познато учитељима црквеним, на другом васионском сабору (381. г.) сакуиљеним, јер је на том сабору био и епискон „Хеладије Кесаријски, насљедник Василија великог" (Правила с тумачењима — Панчевачко издање од 1880. год. стр. 187.) Па да је реч Василијева у делу томе о неком „свеопћем" обнчају „знаменати се крсним знаком", била неистинита, и да то не беше обичај православни — оци сабора тога свакако би реч и науку Василијеву осудили и одбацили, исто онако, као што су својим 8. иравилом осудили неки „нови чин, који се уводи противу црквених установа и противу правила светих Апостола." А кад се оци другог васионског сабора

„СРПСКИ СИОН."