Српски сион

С тр . 770.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 46.

Христовог, као дан радости и дан светковања. Ова је мисао нашла израза већ првих дана постојања Христове дркве. . . . У посланици Варнаве сномиње се изрично недјеља, као дан радости, у који вијерни славе успомену васкрсења Христова; а у Игњатијевој посланиди Магнезијанима наводи се, како и Јудеји, који се обратише у Хришћанство, имају суботу да недјељом замијене. Као што је субота била биљег Јудејства, тако је сада недјеља била символ новога живота, коме је Христовим васкрсењем темељ положен." (Правила с тумачењима" П. стр. 89 ) Да би нам важност овога нравиаа била јасна; те иотреба светковања иедеље, место суботе, очевидиа; и уверење о истинитости, да је још у прва времена дркве Христове, светковање суботе укинуто, а празновање недеље одређено, па и држано — потпуно; треба рећи и напоменути, да је с.ва правила Лаодикијског иомесног сабора нотврдио и утврдио васионски т. зв. „трулски сабор" и то својим 2. иравилом. Замењивање суботе са недељом и односно нануштање светковања суботе и нотребу празновања недеље св. Писмо нам напомиње, а св. иредање утврђује. Ево нам и опет доказа, да назарени не толико нехотиде, него управо под морање примају св. предање и то баш оне „цркве", од које они бегају и којој се ругају. Истина ова, да се назарени држе предања наше св цркве, у толико је јаснија и очевиднија, у колико вероначелник њихов, Самуило Фрелих, на основу нејасности св. Писма, светковање недеље сматра и назива „људском измишљотином." Четврти међународни етарокатолички конгрее.* У 40. броју „Срнског Сиоиа" о. г. донели смо по „Црквеном Веснику" кратак извештај о четвртом међународном старокатоличком конгресу. Како је сада протонрезвитер И. Јанишев, — који је био изасланик читаоцима „Српског Сиоиа" већ нознате комисије, установљене од руског св. Синода, да ради на уједињењу Старо католика и Иравославних, — штампао у истом листу опширнији извештај о раду дотичног конгреса, а ноглавито о суделовању Нраво* Ради других ствари заостало. — Ур.

славних на њему, мислимо, да ћемо угодити читаоцима „Српског Сиона", ако исти извештај донесемо у српском иреводу. Јанишев је као изасланик комисијин нонео собом и одговор исте на „Мишљење" Ротердамске старокатоличке комисије, која постоји у истој сврси, и предао га њезином нредседнику, немачком сгарокатоличком епискону Веберу. Пошго је г ,Српски Сион" прошле 1896. г. донео „Извештај Петроградске комисије св. Синоду" (бр. 46. и 47.) и мишљење Старокатолика о истом извештају (бр. 49. и 50.) ми ћемо донети сада и тај одговор Нетроградске комисије на „Мишљење" Ротердамске комисије, јер ће се из њега понајбоље моћи увидети, колико је мисао о уједињењу коракнула нанред, и како су у осталом незнатне разлике, које нас деле једне од других. Јанишев пише: Када сам дошао у Беч, још ире него што се отворио конгрес имао сам срећу да се састанем с неким својим старим друговима још из духовне академије, а који сада служе ван отаџбине, и са другима земљацима, који су сви са разних страна дошли на конгрес. Беху то: протојереј А. II. Маљцев из Берлина, протојереј 'I'. Н. Кардасевић из Будим-Пеште, Ањенков из Дрездена, Хекен из Берлина. генерал-лајтнант А. А. Кирјејев и А. П. Поиовицки из Петротрада, проФесори : М. Е Краспожен из Јурјева и А. В. Кереески из Казана. Сви ти земљаци, мање или више, већ познати с мишљењима представника Православља и Старокатолицизма, које сам био штампао, не могаху знати, какво је становиште заузела Петроградска комисија према старокатоличким назорима, а међутим у личном додиру с члановима конгреса могаху се дотаћи и тих назора. С тога се одржао код мепе један састанак, да их уиознам у оригиналу са одговором иаше комисије, а уједно и са мојим нреводом истога на немачки језик. Пре свега да иабројимо оне православне, који су, осим сиоменутих, долазили на седнице конгреса Тако: срнски епископ Никанор Ружичић из Београда, који је неко време живео на страни; нарочито из