Српски сион

Стр 490.

„СРПСКИ СИОБ."

В р . 47.

нредлог, који беше с великом симпатијом саслушан од конгреса, бар ирема моме мишљењу, у неколико је закаснио, ако не за англикане, а оно за нас православне. Да ће бар наши руски богослсви опет пожелети да дођу у Бон и при том не ради Старокатолика, него ради англикана, зато нисам могао стојати добар, те сам зато лично од себе дао ову изјаву. „И ако потпуно симпатишем с нредлогом, учињеним на жељу тако високог авторитета за англикане, као што је Ламбетски сабор, ипак сматрам као евоју дужност да искажем своју личну сумњу, да ли ће представници источне пркве паћи за потребно и пожелети, да учествују на тим новим конФеренцијама у Бону. 1874. и 1875. г. дођоше они у Бон из Цариграда, из Атине, из Србије, Молдавске и Влашке, а да већ и не говоримо о Русима. Некоји од тих, што су били у Бону, учествоваше после на немачким, а касније и на интернацијоналним старокатоличким конгресима. Православно-богословске појмове о спћим основима Православља и о појединим тачкама, у којима се разликује од папства и протестантизма, изнели смо већ не једаред нред Старокатолике и усмено и путем штампе; па на што нам онда нове конФеренције? Јуче сам узео себи слободу саоићити конгресу, да су не од стране приватних личности, него од стране пуномоћеника руског св. Синода предузети неки одпошаји са старокатоличком комисијом, и ири томе је, колико је мени познато, саопћеио све битно, што Старокатолици пре свега треба да имају иред очима, ако желе каноничке заједнице с нама: могу ли иосле тога нанш богослови на новим конФеренцијама казати што ново? За мене је, признајем, сумњиво, да ли су за Старокато • лике корисна бесконачна расирављања о догматима вере ? У осталом нонављам, да те сумње ја исказујсм, имајући у виду само иас — Русе, и исказујем опет само као своје лично мишљење". Против иредлога англикана говорио је тако исто Камински, један од старокатоличких свештеника; али како се он у своме говору дотакао догматичног учења о личности Исуса Христа, нрекинуо гајеиред-

седник, а швајцарски епископ Херцог пожурио се да објасни, да ће учествовање на тим конФеренцијама имати сасвим ириватап карактер: у Бон ће доћи само они, који лично Јкеле. и одговараће за своја мишљења или убеђења, сваки сам за себе, слично томе, као што они, који стављају своје чланке у „Кеуие т1егпа{тпа1е с!е Тћео1о§је", добровољно их стављају и одговарају за њих. ПроФесор Ниполд је додао са своје страпе, да би он желео раширити задаћу иових коифереппија у томе смислу, да се оие не ограничавају само на догматичка питања, пего да се запимају и практичиим питањима савременог живота; „покојии Делингер", рече, „ко.ји је руководио бонским конФеренцијама, нризнавао је, да су оне биле ги с1о§та1Ј8сћ". Против таковог схватања англиканског нредлога није се имало шта рећи и он је примљен од конгреса једногласно. У четвртак, на другој тајној седници конгреса, од осталих шест тезиса не дође до расправе, због недостатка времена, само последњи. Претпоследњи, седми, предложен од еиископа Вебера, чији смисао беше, да главна задаћа Старокатолицизма састоји више у позитивнјм иазидању верних учењем, богослужењем, дисциплином, него у нолемици против повреда тих страна црквеног живота, беше примљен без препирке. Тако је исто примљена и допуиа, коју је предложио епископ Херцог, да се тим тезисом не искључује потребна настава, било то у школи, било са катедре, у томе, чиме се једна црква одликује од друге. Шести тезис, који се односио на филозофију Гинтерову, беше сасвим одбијен од конгреса, јер не спада у његов делокруг. Остала три (3, 4, 5) тезиса, што дођоше до расправе на овом скуиу, беху у тесној вези међу собом, и ако их иредложише разни автори, те иосташе предметом живе расире на конгресу, и за нас су од особитог иптереса. Допећемо им текст у оној редакцији и оним редом, како их је нримио конгрес: 3. „Старокатолицизам се држи принципа нацијоналне цркве. Не дајући никакова повода цепању он, признајући пуно нраво свакој нацијоналности, тежн да убла-