Српски сион

Стр . 836

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 50.

Па зар да Бог оно, што је данас установио и одредио, то да сутра укида? Та мржња на празнике и на светковине, као и на жртве паљенице и жртве захвалне тиче се и односи се на време, када је живио нророк Амос. Амос је вршио пророчку службу у народу Израиљском „на 780 година до рођења Христова" („Упутство за читање св. писма" — 156) Ако је Бог са приведеним речима пророка Амоса доиста хтео укинути празнике и светковине и обуставити принашање жртава паљеница и жртава захвалних: онда је питање: чиме су се синови Израиљеви од времена пророка Амоса, па до рођења Христова, односно до основања цркве Христове сиасавати и спасти могле? Бог је преко Мојсија казао синовима Израиљевима, шта да раде, какве жртве да принесу Богу онда, кад згреши когод, и то кад згреши „свештеник помазани," или сав збор синова Израиљевих," или „поглавар", или „ко из простога народа" (Ш. Мој. гл. 4. ст. 3., 18., 22. и 27.); па ако се укидају жртве — чиме ће се ти грешници сиасти, шта ће учинити, да сперу са себе, а иред Богом ногрешку своју? — Је ли пак било начина и средстава, да се грешници и без принашања жртава пред Богом оиравдају: онда је питање: зашто је Бог и одредио, да грешници жртвама себе од учињених погрешака перу, те је за раене грешнике изразне ,жртве одредио? — Ако је Бог доиста мрзио празнике и светковине: зашто је онда установио и одредио, да се празнује „пасха" иједе пасхално јагње за спомен изласка из земље мисирске; да се светкује „празник недеља" за успомену на улазак у земљу, у којој је текло „мед и млеко"; да се држи „празник сеница" за сећање на лутање но пустињи и живљење под сеницама, а због непослушања речи Божје и буњења против Бога Израиљева? Остављајући назаренима одговор на питања та, ми ћемо рећи и навести, за што је мрзио Бог на празиике и светковине, на жртве паљенице и жртве захвалне синова Израиљевих. Још одавна, много и много пре времена нророка Амоса показао је и доказао Бог, какве му жртве нису миле и за што их мрзи. Кад оно синови Адама и Еве, Кајин и Авељ, хтедоше принети Богу жртву, а за грехе својих родитеља. „Кајин принесе Господу принос од рода земаљскога; а Авељ принесе од првина

стада свога и од њихове претилине. И Господ погледа на Авеља и на његов принос, а на Кајина и на његов нринос не погледа," (I. Мој. 4., 3.-5.) Ево нам јасна и врло леиа доказа, да Бог на један те исти начин угађања Богу, који врше два лица, не гледа једнако: Авељеву жртву воли и прима ј|', а на Кајинову жртву мрзи, те је не гледа. Ако би Бог у опште на жртву мрзио, он ни на Авељеву жртву не би погледао, нити би је примио; Но Бог Авељеву жртву прпма, а на Кајинову и не гледа. А за што то ? За то, што Кајин и Авељ нису једнаким срцем Богу жртву принели. Авељ је жртву своју од срца Богу принео, што дока- 1 зује избор „нриноса", јер је нринео Богу жргву „од првина стада свога и од њихове претилине"; а Кајин своје жртве није од срца принео, јер је „принео Госиоду цринос од рода земаљскога", али свакако не од нрвина рода тога. Кад .се Кајин расрдио, што му Бог жртве примио није, те му се лице променуло рече му Господ: „што се срдиш? што ли ти се лице променило? Не ћеш ли бити мио, кад добро чиниш? а кад не чиниш добро, грех је на вратима" (ст. 6.—7.) Кајин баш и кад је жртву приносио, није добро чинио, јер му срце не беше онаково, каквим срцем жртву приносити треба.

Петар Петровић бивши парох Ново Свето-Ивански.

(Њену на славу и част, нама на дигсу и иоуку.) ,,П *МЛНб ИМА ТК«! и пвк-кмх 6 вратЈи м»еи." Рад еам, читаоче драги, да ти у ретцима овим оиии;ем — баш и слабим иером и невештом руком — живот човека, који, са неких лених и одличних особина и врлина својих, доиста није наелужио, да му се са слабим и трошним телом уј (гДно и име и сномен међу браком сарани и забораву иреда; да ти онишем живот свештеника, са којим се паства његова, а са којим се и ми, као Срби, дичити и ноносити можемо; да ти надртам и пред очи ставим — ма и бледу — слику слуге Божјег, чија дела и рад многоме од нас за углед и иоуку послужити могу. Говорећи о животу и раду Петра Петровића могао бих рећи коју и о самом Новом Светом Ивану, као месту, у коме је исти свештеник