Српски сион

Б р . 50

Л СР11СКИ СИОН".

С ТР . 837.

зкатан део века, а већи део свештенпковаља свога провео, служећи ревно и савесно Богу и народу своме — тако рећи — све до издисаја свога. 0 томе би могао, иа ваљда и требао рећи коју тим више и ире, што је о тоте и сами покојник писати хтео, јер су иза њега остали податци, који се односе на историју тога села маленога. Но о том — ако добри Бог животом нодари и здрављем иослужи — рећи ћу коју другом приликом у овом, или у другом ком листу српском. — За сада ћу говорити само о Петру Петровићу, као негдашњем угледном и одличном свештенику српском. Ирво питање, које ћеш ми, драги читаоче, ставити, биће без сумње: ко и одакле беше иок. Петар Петровић; а еа тим ћеш одмах знати хтети: какав беше. На прво ће ти питање дати одговора запис на надгробној му плочи, а још више његова автобиограФија, која — жали Боже — није ми у целини до руку дошла, и најносле њиме изведено родословље породице „Петровића". А какав беше пок. Петар Петровић, знаћеш, кад ти кажем, у каквој успомени живи он и данас међу срнским православним становништвом Новога Светога Ивана; а да је нокојник и заслужио, да у толикој и такој успомени живи код своје пастве, код својих нарохијана, засведочиће ти окружница, којом је окружни протопоп Арадски објавио подручном му свештенству смрт његову; а да ни окружни протопоп претерао није, но да му је одао само оно, што је покојник и заслужио — показаће ти и доказати дела његова. Држим, да ће најбоље бити, да ти, читаоче драги, одмах овде наведем, каква је успомена Ново-Свето-Иванских Срба на преминулог свештеника и пароха свога, Петра Петровића; и да ти прочитам окружиицу, којом је смрт његова свештенству арадског протопопијата обзнањена; а дела ћу му носле навести и изређати. Ново-Свето-Ивански Срби — да како стариЈи — што 'но се каже, „са иуни усти" изговарају име његово; са неким ноносом и уживањем спомињу они свога „пои-Неру" и знају доста штошта лспога о њему причати, и кад их когод за то замоли, сваки се од њих са иајвећом готовошћу и радошћу молби одазива. А ево шта каже протопон Арадски у окружници својој отпуштеној дана 1. марта 1872. под бр. 104.: „Ради вечног сномена умершег

јереја, Петра Петровића, са своје способности и разборитости чувеног нароха Н. Ст. Иванског, који је у 64. години живота свога од удара (шлага), дана 14. Фебруара о. г. у Господу предстатио се, а 15. ®ебр. т. г. погребен чину своме сходно, уведите Честности Ваше ове речн у записник циркуларни и спомените га при нрвој Лптурђији у свакој цркви. Вјечна му памет била!! У осталом и т. д. (Не знам, зашто се овај, у истини лепи, и свакако Хришћански обичај објављивања смрти неког свештеника свем. свештенству дотичног протопрезвитерата и спомињања умрлога свештеника при првој литурђији од стране у животу нреостале браће тога протопопијата — изоставио и напустио.) Па ето тога, код своје настве и иарохијапа у тако живој и милој успомени задржаног; и „са своје способности и разборитости чувеног пароха Н. Ст. Иванског" — рад сам описати живот и изређати дела. * На сред Ново-Свето-Иванског гробља_, одмах до великог крста гробљанског је бео каменити крст са записом, од кога наводим оно, што је овде нужно: „Овде леже земни остаци Петра Петровића пароха Ново Ст. Иванског. Он је рођен у Санади г. 1808. УИ1./24.,за свештеника произведен год. 1837. Х./22.; а престанио се год 1872. П /14 " Кратке податке ове о животу иок. Петра Петровића прошириће и допунити његова автобиограФија и друге белешке и заниси, који ми до руку дођоше. Пок. Петар Петровић, рођеи је — као што већ чусмо — „у Санади мјесту на ријеци Тиси лежећем", и то у Банату, а родио се „године 1808. августа 24. у понедељак." Отац му „СтеФап" беше и неки трговац и занатлија и ратар, а „служио је и цркву." Матери му беше име „Стана (Станка), која се родила у Црнои Барри" и опет у Банату, а не врло далеко од Санади. Он беше у својих родитеља но реду четврто, а прво мушко дете. Но чујмо, како нам пок. Петар сам живот свој оиисује. „Дијетинство евоје провеосамв у мјеету рођења до 13-те године, гди сам се учио књизи на матерњем ззику; а г. 1821. мцт, октовр. одведе ме отацт. у Карловце Сремске на књигу. Стрицт, мој Дшнисије, у ноиЉдству названвш СтеФант., служијоје тада кодв Митроиолита Стратимиро-