Српски сион

Стр . 4.

„СРПСКИ СИОН".

В р . 1.

помоћи. И онда кад пишта имали иису, имали су, чували су вјеру своју , и вјера их је чувала, и снремала им и у најцрњим данима свијетле Божиће, радосне Цвијети, и весео Ускрс! Па ако ми и данас налазимо у средини нашој и ону Сунцем божићњим необасјану и незагријану страну, иемојмо очајавати, немојмо викати „благо мртвима," него се сјетимо прадједова својих и вјере која је њих спасавала, сјетимо се, да Бог отаца наших и дједова куца на двери и нашега срца, да Му отворимо, да уђе к нама, и да буде с нама, и онда нам неће нико на свијету ништа наудити моћи. Отворимо, дакле, срца наша Богу, и ако је у нама само искра живе у Бога вјерв , и та ће се искра трудом и молитвама св. нравославне Цркве наше, и угледамо на свијетле примере предака напшх разгорити у нламен, који ће свако у нама зло спалити и обновити међу нама оне Сунцем ноћи божићње необасјане и пезагријане људе, који још немају мира ни добре воље , што ју објавио Анђео Божји ноћи божићње, и тако ће међу нама нестати себичности клете и гордости Богу мрске, а мјесто њих наступити несебична, истинска Богу и роду служба, једино кадра дати у свима приликама живота нашега, и срцу нашем нрава весеља, и души нашој нрава блаженства. Буди нам у томе у помоћи Боже Свемогући, Који дође на данашњи дан с неба да спасеш грјешнога човјека; а буди пам у помоћи и Ти Св. Саво, наша Славо и велики нам код Бога заступнпче! Милостиви Боже настави нас, а Ти Св. Саво води нас путем, који иде у живот вјечни! Бог мира и љубави, нека буде, браћо и духовна чеда моја, са свима вама. Амин. У Пакрацу, пред Божић 1897. Гореспоменути смирени Епископ М и р о н.

Две три о вршењу катихизације и о протопрезвитереком надзору. Без сумње катихизација спада у на-јглавније и управо прве дужности свештеникове. Она је

кадра, ако се савесно и као гато треба врши, да подигне у нашем нпроду религпјозну свест и ојача љубав према св вери православној, да га у њој нико не пољуља. Никоји други рад у нарохијској дужности не може донети толико успеха као настава у вери. Свештеник као проповедник слова Божјег и учитељ православља врши ту дужност и у цркви, али ту има у виду одраслије, па и ти су врло ретко кад сви ту, да чују и приме поуку; врши је и кад обилази домове својих парохијана, али ту наставља према прилиЦи и потреби. У школи је пак преп, њим сав онај мали народ чисте душе, отворена и непокварена срца, да га у вери постепено наставља проповедајући му науку Божју од срца срцу. Па, ако се настава продужи с њима и у младићско им доба, биће и успеха, који ће свегатенику послужити као најдрагоценија награда за уложени труд, јер ће му најбоље сведочити, да је заиста био иастир добар, а не тек само најамник. Да ли се пак настава у вери уредно вргаи и с каквим успехом, о томе, да како, не можемо знати, пошто из извештаја, кога протопрезвитери о својим визитацијама подносе конзисторији, дознајемо само, да они и о томе извеипавају, а даље ништа. Како је код наших конзисторија обичај, да и на најмању неуредност у вргаењу парохијске дужности, ако се деси где, упозорују на то окружницом и остало свештенство, а међутим нисмо наишли на окружницу, која би се односила и на ову дужност,* може донекле и сама та околност да подржава мишлење, да извештаји протопрезвитера о вршењу катихетске дужности нису баш тако подробни. Да пак њихови извештаји не могу ни ноказати праву слику рада нашег на овом пољу, иоказаћемо доцније. Према томе не можемо знати како стојимо са вршењем наставе у вери, али ииак, мислнмо, не ћемо погрешити, ако кажемо, да нас оно не може задовољити. То можемо да тврдимо на основу нашег опажања у неким крајевима архидијецезе, па биће, да они нису изузетак у томе. Истина, да настави у вери много сметају и неиодесни уџбеници, али тај разлог не жоже и не сме правдати рђав успех у веронаучпој настави, јер му узрок не лежи само у непо* Постоје и те наредбе. Ур.