Српски сион

Вр. 1.

„СРПСКИ сиоа

Стр.

Смета нам у томе ткварена воља наша, смета нам она стара Адамова себичносш, гордост и невјеровање. Покрај тих старих зала, наравно, да се не можемо смирити, не можемо никако добре воље бити, ни Бога прослављати, него страдамо, као и Адам што је страдао. И ири свему томе јогп кривимо ради несреће своје свакога, само не кривимо себе саме, као оно и Адам што је бадао и своју кривицу на Еву! •Себичнош наша неда нам да вршимо воље' Божје, и тако иас одвраћа од Бога; неда нам „да живимо Ономе који се и родио, и страдао, и умро и васкрсао за нас." и тако нас раздваја са Христом и Његовом св. православном Црквом нашом; неда нам да „слабосшг^ слабијих сносимОу да један другога иотпомажемо, него нас гони, да устајемо један на другога, да ништимо један другога, да свако себи вуче и да се тако у животу осамљујемо и лишавамо спасоносних дарова неба и земље. Гордосш наша, неда нам опет, да „ припашемо око себе убрус смиреносши Христове," и да се не дамо у службу свима који требају службе наше, а при томе да „«ешражимо корисши своје него многијех ," на да будемо : „огсо слијтцу, нога хрому, врач болесну ." Неда нам то гордост наша, ма да знамо да је „ мрзак Богу, ко је срца крута, моносита и да ће се „ тнизити они, који се гордо иодижу." Гордост наша, неда нам, да радимо, да привређујемо нп себи ни другима ; неда да живимо и да трошимо према иметку евом и како то доликује цоложају у ком се налазимо, него из гордости упињемо се да изгледамо другачији но што јесмо ; хоћемо да заваравамо и себе и своје најрођеније, и тако губимо милост и свако призрење и код Бога и код људи. А осим тога, колико нас је, који радимо или себи или другоме, као старији или млађи, као господари или слуге, као претпостављени или потчињени, као вођа или војници, као учитељи или ученици, а не вршимо дужности своје онако, као што би требало, „ негоримо " по ријечи светог Аиостола ,, духом" , или смо баш лијени у вршењу дужности своје, и живот наш

мјесто да је бистар поток, да наноји жедне, мртва је бара, које се сваки клони као отрова л>ута. Такви пису за мир Божји, такви незнају шта је добра воља. И Бог, када хоће у милости својој да им помогне, посредно или непосредно, и кад закуца на врата њихова срца, и рече им очински: „ Сине, да') ми срце твоје и , они у немиру и злој вољи својој, не само да не чују тога кукања, и не само да немају шта отворити и дати из отвореиа срца свога, него се још иодижу на Бога, не вјерују Његовој ријечи, не вјерују ЕБеговој помоћи. А да је у срцу њихову, иокрај свију зала, само искра иовјерења, милост би Божја распирила ту искру у живи нламен, који би спалио зло у срцу њихову, и учинио га достојним обиталиштем Богу и БВеговој благодати, јер онај који вјерује у Бога може и оно што мисли да не може. Без вјере пропаде Адам, а „ вјвром Авељ доби свједочанство да је ираведник . . ., вје■ром Ноје иостаде нашљедник иравде, вјером до^е Аврам у земљу обеГмну. . .. вјером ироведе Мојсије народ Израиљски кроз црвено море као ио сувој земљи ... II шта да вам још кажем . . . о Гедеону . . Сампсону . . Самуилу и 'другима, који вјером шбједише царсшво, учинише иравду, затворише усша лавовима, угасише силу огњену, утекоше од ошшрице мача, ојачаше у немоЛи, посшадоше јаки у бојевима, и растјераше ту(јинске војске". Можемо се, браћо, с поносом и утјехом угледати у вјеру и честитих наших дједова и прадједова, који јаком вјером својом починише дјела, са којих се душе њихове раја достајаше, а нама на земљи оставише свјетлост, за мучне и тешке народиога живота нашег дане и године. Није л' им живот био, исписано златним словима у Бога вјеровање , у Бога надање, у свима ведрима и мутнима часовима живота њихова? И сама ено тужна о Косову пјесма, завршује се речима: „све је свето и честито било и миломе Богу иристуиачно■" * Било је „ свето и честито " јер им је било срце њихово таково, да се Бог могао настанити у њему, и бити им у помоћи и онда, кад су мислили. да већ нема