Српски сион

Б р . 2

„СРПСКИ СИОН

Стр. 27

Ле-Пле је увијек говорио, чим је какав закључак створио из многог искуства, да ои ништа ново није изнашао. Све је он то још ирије осјећао, али то је осјећај у наиријед истине, а послије небројених нокушаја, ностао је пред њим јасан као што је јасан и сви.јетао дан и постао је непобитно увјерење. Шта закључује Ј1е-Пле из својих, можемо рећи, животних искустава и посматрања? По што је казао у опће о створењу свијета, о нашој сунчаној системи и нашој пданети, Ле-Пле долази до појаве на н.ој животиња и човјека, те одређује међу њима оваку разлику. Животиње се чврсто и без нримјетног усиљавања држе свога животног начнна према својој ирироди и условима живовања, а људи, који се уздижу на виши степен благостања према својој природи, никако се не могу на њему да уставе. Та људска несталност, по Ле-Плеову увјерењу, не зависи од никаквог привреженог закона. Напротив: и историја и искусгво свједоче, да би се људи могли учврстити на праву путу, — јер умију у наиријед отклонити разне биједе, — али ипак нијесу чврсти. Они знају нравила за добар и срећан живот, али их заборављају а особито тада, кад расте њихово добростање, они та правила и заборављају, те се њихово добростање, које су стекли већим трудом, руши. Томе је узрок, што уз урођене инстинкте у човјека ради и слободна воља. Али човјек но својој природи ријетко кад разумно бира. Животиња пак вазда налази у себи правило за рад. Млада пчела тек што изађе из чауре, одмах лети и не застајкујући, иочиње скупљати жетву. Али с човјеком није тако. Дијете не само да не користи породици, већ јој је на терет и тјескобу, јер од часка рођења уноси у њу елементе нереда и буне. „У најбољим друштвцма — вели Ле-Пле, појава дједе добија вид, да речемо, наљезе малих варвара: с тога их треба ублажити васпитањем. То је велики порок у човјеку. Мудраци свијех народа и свијех вјекова тај порок назваше „првородним гријехом". Ако се не узму на вријеме мјере, да се то зло ублажи у људи, не може се показати граница моралног назатка како појединијех лица, већ и цијелих слојева и друштава. 0 развијањем чувствене похоти човјек много и много ниже нада од животиње. То је падање особпто

велико у онијех Европејаца, који живе и развијају се путем прогреса, а тај је разврат тијем погибељнији, што се већином шири међу богатим и одличним људима. „Тако постају бич и гнијездо моралног зла за друштво баш оне класе, које су дужне у здраву и добру његову стању чувати наравствени ред и предавати га биједним и оитерећеним сталежима" (стр. 29.) Кад је ноказао те бездве пада, у које води људе првородни гријех, Ле-Пле прелази средствима лијечења тога зла и личног друштвенога. Прво је средство — постављање у друштвену средину људи добрих, које он назива авторитетнима. Већ је стари мудран, филозоф Платон, показивао на такове људе у таква друштва, која су умјела да себе и своје породице ограде од покварше средине, која је била до њих. То су, како вели Платон, божански људи. 0 њима се дружити — то је дјело, ко,'е се не може нроцијенити. У њих се треба учити, како ће се подићи кравда, а исправити оно, што није право у домовинским установама. Срећно је друштво, које је богато таквим људима, а оскудица у њима грози друштву биједом. II Ле-Пле је сретао на своме путовању њеколико таквих породица, које еу као чудом снасене од покварености њихове средине. „Бавећ се својим обичним радом, они уздржавају и на кутњем огњишту и у занатлијским радионицама код себе мир и ред, који је основан на узајамном осјећају љубави међу домаћином и потчињеним му слугама. У таких сам људи увијек виђао истинска начела и обичаје основне конституције и њиховим сам домаћпнима дао назив „друштвене власти." За тијем — Ле-Пле даје велику моћ за борбу с тим злом личноме васпитању човјекову. Он васпитање не ограничује само временом школске науке, већ шири добар и непрестан њезин утицај на сав живот. Ле-Пле своди средства васпитања на три главна: то су, 1.) родитељска власт, која принуђава, 2.) ученичка практика сваког заната и знања и 3.) искуство у животу. Родитељска власт, која принуђава, сузбија код дјетета побуде, које настају од првороднога гријеха; кад треба, она обвезује дијете, да у школи иде за науком, која ће му послије у животу помагати, да добро разликује добро од зла и иравду од неправде. Професионална практика даје шкодској настави моћ, којом се