Српски сион

Стр. 22

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 2.

што је примио тијело човјечје на Себе. . . Разумијели сте. одакле и иа што нам Црква света, што јо.ј је сврха и како ју она ностићи може; сазнали сте, што смо јој дужни. те колико и ксто у вршењу 1Безине божанствене задаће можемо и треба да учествујемо и ми. . . С тога, љубљени моји, радујући се данас рођеному Господу, Сину Божјем, Исусу Христу — Спаситељу свијета, пригрлимо Цркву своју православну и Њену свету науку, ЕВене свете установе и одредбе, свом снагом просвијетљенога духа и свом тонлипом облагорођенога срда свога; јер у Њој нам је наше спокојство и мир, кога нам је Спаситељ с неба донио данас. .. Кроза БЕ>у само можемо доћи до живота вјечнога у дарству небесном, она једина може шшм нас — спасењем, које нам је данас донио с неба — Спас! Цркво света, Православија наставнице, добра мајко наша, прими у топла наручја своја, одану дјецу Своју, да у крилу Твоме материнском заједно с Тобом клицати можемо: Хрвстос се роди, избавленије и спасеније наше ! Баш У Плашком, уз Божићњи ност 1897. У Христу смирени молитвеник ШхаилЂ.

0 назаренима и њиховом учењу.* Нише Југ Станикић парох. IV. 0 еветој цркви Хриетовој. Црква Христова — у најширем, али и строгом смислу — јесте „заједница свих разумно-слободних суштастава, т. ј. и анђела и људи, који верују у Христа Спаситеља, и који су сједињени у Њему, као једној глави својој". („Догматика", Шевићев превод II. 159.) Црква Христова — у ужем смислу „обухвата собом нарочито људе, који исповедаху и који исповедају веру Христову, све до једнога, ма кад они живили, и ма где се они сада находили, билојош међу живима, или већ међу умрлима". (Тамо, стр. 160.) Црква Христова — у најужем, али обичном смислу — јесте „само црква новозаветна * Види бр. 61. из прошле године.

и која се бори, или благодатно царство Христово". (Тамо, стр. 162.) Или јасније: Црква Христова јесте „заједница живих људи, који православно верују и који се крстише у Исуса Христа, коју је Он сам основао непосредно и посредно иреко светих апостола, коју Он сам оживљава и води ка животу вечаому — видљиво преко духовних пастира: учењем, свештенодејствовањем и управљањем, а уједно невидљиво иреко благодати светога Духа." (Тамо, 195.) Битна својства цркве Христове јесу ова: 1.) Она је једна, јер је „један Господ", Исус Христос, који је ироповедао и учио људе „једно.ј вери", који је установио „једно крштење", п који све оне, који се „у Њега крстише" упућује и води „једноме Богу и оцу свију" (Ефес. 4, 5 — 6.), који је основао, на и основати хтео и могао само једну „заједницу", једну цркву, којој је Он глава (5, 23.) и који све оне, који су у цркви тој веже и спаја у „једно тело и један дух" (4, 4.) 2.) Она је свеша , јер је свет Онај, који ју је основао, јер је свет Дух. који у њој пребива, и јер су чланови њени „опрани и посвећенк и оправдани именом Господа Исуса Христа и духом Бога" (I. Кор. 6, 11) „Они Хршнћани, који греше, а који себе очишћавају истинским кајањем. ни у колике не сметају цркви, да буде света; грешници пак, који се не кају, они као мртви чланови, бивају одлучени од цркве или црквеном влашћу, или невидљиво дејством Божјег суда, те тако црква и у овом случа-ју остаје света. („Хришћански Катихизис" стр. 71.) 3.) Она је саборна. Кад „дође син човечји у слави својој и сви свети анђели с њиме, онда ће сести на престолу славе своје," те ће судити „свима народима" (Мат. 25, 31 — 32.), које ће анђели Његови „сабрати од четири ветра, од краја до краја небеса" (24, 31.). Па кад ће народи целе васионе предстати суду Христовом; кад ће Божји син судити људима света целога: онда је јасно, да сви ти народи не само могу, него н морају бити члановима цркве Христове, будући да људи само као члавови цркве Христове могу пзбећи „муку вечну /; , а ући у живот вечни". (Мат. 25., 46). Црква, дакле, Христова не зна и знати не може ни за какове границе земаљске, ни за какове пределе; она не зна и неће дазпани