Српски сион

Бр. 2.

„СРПСКИ

СИОН и .

Стр. 21.

с8фе, едино сБтк т'к/1о: тлки> и Христосх (1. Кор. 12, 12) т. ј. као што је тијело једно и уде има многе, а сви уди једиога тијела, премда су многи, једно су тијело: тако и Христос. Као што у човјечјем тијелу поједини удови само тада и живи су и здрави, када се међу н.нма не наруши травилан одношај; тако и у Цркви Христовој: тијело РБено само ће тада бити здраво и поједини удови његови само ће тада користити се духовним животом, када буде међу њима тијеснога једипства , ван кога иема живота, нема спасења. Дакако, да то јединство треба да је више унушрашње духовно него снољашње; јединство духа, вјере и љубави, јединство не мртво, механичко, но пуно живота и слободе. Стојећи и живећи у таковом јединству, као живи чланови једнога тијела Цркве, одушевљавајући се узајамном љубави, не могу вијерни, а да не участвују у ц]елокупној дјелатности Цркве Христове, старајући се један о другом, а сви заједно о општем добру Цркве своје: афе страждета единх оудх, сх нитх страждоутх веи оуди; лци ли сллкитса единх оудх, сх ни/их рлд81 отса ксн оуди (ако страда један уд, страдаће с њим и други ; а ако ли се један уд слави, с њим се радују сви уди) (I. Кор. 12, 25, 26). Ми, истина, знамо, да је Исус Христос дао Цркви, за свештену управу и сазидање Својега тијела, „апосаоле, нророке, благовјеснике, пастире и учитеље ( Еф. 4, 11, 12), но то не смета ништа, да у дјелу спасавања учествују сви чланови Цркве, у којој се ни за један уд не може казати: не трек-к лш естћ (1. Кор. 12, 21). Знаде се, да то учествовање нема и не може имати једнаки значај са божанственим дјеловањем Исус Христовим, које Он свршава преко пастира Црквенијех., Ово, т. ј. пастиревање пастира Цркве, не долази ни (5 челок'ккх (људи), нити је дано чмок*ккол«х (човјеком) (Д«кан. 20, 28. Гал. 1, 1. Еф. 4, 11.), но од самога Исуса Христа, Главе Цркве; а оно, т. ј. учесгвовање вијерних, има пуни значај човјечјега и повјеснога иорекла и развитка. Ну то не пријечи ништа. Средства божанствена не искључују

средстава човјечјих; дјеловање Божанствено у Цркви не одбацује садјејства човјечјега. То двоје, божанско и човјечје, получило је најузвишенију хармонију (склад) у лицу Исуса Христа, Спаситеља нашега. То ће се видити из овога. Пастиру Цркве дано је право да учи и иросвјећује паству свјетлошћу истине Христове, вијерии могу да му помажу у распростирању Христова учења и ријечи и примјером својим. Како је то широко поље рада за родитеље хришћанске, за кућне и школске васпитатеље! Камо лијепе среће, да у свакој кући српској видимо живога рада и нлодова, на том занемареном нољу нашега црквенога живота! Пастиру Цркве дано је право, да свршава свете тајне. Но њему могу духовно садјејствовати и остали вијерни код свете службе (евхаристије, литургије). Чиме? Својом молитвом, пјесмом црквеном и т. д. И на том пољу има пустоши доста. Цркве као мјеста свештених радња, пусте су нам и празне; сами не идемо, нити иуштамо дјецу своју, да себе и свога духовнога напретка и спасења ради — помогну свепггенику у том светом дјеловању. Пастирима Црквенијем дано је ираво, да уирављају и духовно руководе стадо Христово. Томе праву извор је у вољи Божанственога Оснивача Цркве; према томе опо има значај божанствени. . . И у овом дијелу • (моменту) Црквене власти могу учествовати вијерни Цркве Христове, па и учествују у обилној мјери у срнској митронолији карловачкој. То право на учешће вијерних у одношају ирема нарочитој БожанственоЈ иуномоИи Црквених иастира (јерархије), може се назвати нравом човјечјим, стојећи једно нрема другом, као човјечја природа према Божанственој у лицу Исуса Христа. На овом пољу развили су вијерни велику ревност и дјелатност, па се може и мора у интересу (користи ради) Цркве православне пожељети живо и усрдно, да се та ревност и дјелатност пренесе и развије исто тако и на иољу ширења просвјете јеванђелске и учешћа у свеосвећујућим тајнама Цркве новозавјетне. ЈБубезни моји! Чули сте, ето, зашто је сашао Син Божји с неба на земљу, за-