Српски сион

Стр. 24

„СРПСКИ

СИОН и .

Бр. 2.

Но да видимо, како је баш и са—„препорођенима". — „Ко је већ једанпут крштен, тај више греишти не може — тврде назарени. Чудновато, да назарени ту своју тврдњу не поткрепише доказима св. иисма, као што то они обично радо чине. У погврду иетинитости горње тврдње своје требали су назарени навести : Петрово трииутно одречење (Мат. 26, 70. 72. и 74.), Јудино издајство (Исто, 46, до 49 ), јерес Симона врачара (Дела, 8., 18. и даље), отпадништво „од вере" Именеја и Александра ковача (I. Тим 1 , 19. — 20.') и блуд коринтског Хришћанина (I. Кор. Б. 1.). Но колико су назарени, и односно колико је њихов вероначелник аислио и равмишљао, кад је ту тврдњу изрицао, сведочи најбоље та околност, што тек што је изрекао, да „ко је једном крштен. тај већ више грешити не може", он одмах за тим расправља и одговара на питање: шта да се ради са оним „крипеним верник, који би погрешио," и то ако би учинио „смртан грех". Откуд код „светога и безгрешнога" — грех, и то ништа мањи, него баш — „смртан"?! Ако би дрква Хрисгова — да би се светом назвати могла — имала биги „заједницом светитељском" ; ако би се морала састојати из самих „светих и безгрешних" чланова: онда — како такове заједнице нема, као што таковог друштва овде на земљи бити и не може — онда ни црнве Христове не би могло бити; или ако би неку заједницу, неко верско друштво црквом Христовом назвати и хтели, али тој ..цркви" иридев „света" иридодати — никако ие ОИ МОГЛИ, не би смели. (Наставиће св.)

Проповед на Богојављење. И гле, глас с неба ко.ш говори: ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи. (М. Ш. 17.). Бидим данас, благочестиви Хришћани, храм св. Архангела Михаила, испуњен нобожпим срцима старијег и млађег нараштаја, како поглед свој уиравља к Оцу небесном тоилом молитвом у грудима. Видим како се свако од Вас ножурио дапас у св. храм, да се иоклони Троједином Богу и да понесе дому своме у судићу освећену воду, да се иаиоје и они, којима не би пружена прилика да сами могу доћи овамо; — обичај је овај стародавни, њему

се свако радује, богат и сиромах, јер неко необично миље обузима душу човечју, те пред њом шпчезавају све невоље које притишту чсвека у овом кратком животу и не дају му да за часак дане и помисли да је ово земаљско царство за мало а небеспо за увек и до века. Пеобичан чар појављује се у човеку и духовним очима гледа отворепа небеса и чује глас: „Ово је син мој љубљени, који је по мојој вољи " Христос Спаситељ дошавши на земљу да снасе човештво које је тада умом у позиавању Бога иомрачено Сшло, а срца тврђег од камена. учио је, да је Оп син Божји а ми један другог да љубимо као себе самог. Но народ који је духом тада тако носрнуо био да није више ни гласу Оца небесног поверовао, остао је тврд у својој злоћи, те је и Сина, који је Богу љубазан, на крст разапео. Тај помрачени ум и ако је упознао божанствену науку ипак је често залутао, а и та себичност и накост људска, која је одвратила иоглед од Онога који је Богу љубазан, кад и кад узима у област душу човечју, веже га гвозденим веригама и човек бива роб слабости. Забацујући божапствену науку човештво је често и по дуже времена посрнуло гредећи рђавом стазом а та га је стаза кад и кад доводила до руба пропасти. На и данас колико се често пута чује вапај и очајање па доста страна; све више и више чује се глас да нам леио наше св. Православље онада у народу, да иестаје оних врлина и особина које су наш народ негда славним и чувеним учинили. Све се више и више рађа незадовољство са другим и са собом самим, и шта више мржња на другог и на себе самог, а с том мржњом расте постепеио и равиодушност према св хришћанској науци. Сви ми видимо да нема више оне побожпости, љубави, милосрђа и оданости за врлине које су паше старе у најтежим данима искушења челичиле да не подлегну у борби за св. IIравославље и милу пам народност срнску. Неугодни су ови осећаји које примамо у наша срца гледајући како се зло и душевпо и телеспо шири у пароду и како ће то зло једном иотконати и изгристи као црв наду на бољу будућност.