Српски сион

Стр. 54

„СРПСКИ

СИОН\

Бр. 4.

нама Хрватској и Славонији дочекати ни законске своје основе, а поднипошто узакоњења. За то је, данас још, довољна гаранција: римокатоличка и православна вероисповест у тим краљевинама. Уз ту гарандију бојазан „Ка*. 1л81а", кад би у истину постојала, изгледа смешна, као што је наивно и застрашивање с њом. Но та бојазан, рекли би ми, и не постоји; она је смишљена симулација; то застрашивање је спекулативног и тенденцијозног смера. Нас обманути не може Ми смо рекли, ево, истину у очи — и нека нам се не замери. Нема човека, нн кругова, у нашој домовини — без резервисаних умишљаја — који бн нам с уверењем могли спорити и с разлогом онроврћи тврдњу, да интерконфесијонални закон, уз начело равноправности и рецинроцитета, не би могао изазвати верски немир, трвења и сукобе код вероисповести, које ираво и иоштено хоће. Нанротив тај би закон постојећа трвења, сукобе и незадовољства—отклонио. Разуме се, за вероисновест, која би гајила неке ех!га претензије и амбиције, која би хтела ех1га привилегијат међу осталим вероисповестима, и која би хтела понижење других вероисновести, — за таку вероисповест би интерконфесијонални закон био врло опасан, и она, само она се не би с њиме могла задовољити, јер иод таквим законом јој се не би могле лепе жеље и снови остваривати. А је ли наша влада и законодавство позвано, и осећају ли они дужности или сматрају ли домовинским и државним интересом — потпомагање и задовољавање тих жеља и снова, таквих претензија и прохтева, те једне вероисновести на незадовољство свију других? Озбиљно је то нитање, много озбиљније него баук из „Ка(;. 1л8*а", који се усиљено испољава епекулацијом, којој је сврха: надмоћност једне вероисповести, а последица неминовна — верски немир у нашој домовини. Ми смо Срби православни досад стављали своје захтеве у погледу интерконфесијоналног закона мирно, можда не довољно интензивно, а сувише се уздајућ у праведност својих захтева. Можда се за то нисмо добро ни чули. Али умемо ми и друкчије. Умемо ми и гласније своје праведне и легалне захтеве ставити и за њихово остварење и већу и јачу енергију развити. Хоће ли римокатолички кругови то — и то ћемо учинити.

Али ми држимо, да је боље мирно решење интерконфесијоналног иитања и у правцу, у којем се данас још може решити. А до њега се доћи може — ако се наша римокатоличка браћа ставе на начело равноправности и рециироцитета, хришћанске љубавп и -сношљивости. Ми ништа више не тражимо за себе, него што и њима дајемо. А правије и поштеније не може бити. Још две. „Ка1. 1л8(;" велп: ХЈгесЈе Н зе кос1 паз 1п1егкопГе81Јопа1п1 оЛповајј ргета игоги и&аг8кШ зротеииић гакоиа о<1 1868, ђег к1аиги1е о кахш ха ргекгШе1је, опс1а се ћШ 1;ако, како је ј 8ас1а, расе §'оге, јег 8ас1апје 81апје шје и оргес1 8а пИсакуот ргетиот гакоивкош и81апоуот (а закон чл. XX од 1548 г.?) Ш к1аиги1и рак о кагп! ха ргекгМИеЈје, зје^игпо је, с1а се (1обГ (1о гао§1;гепја, ћтепја «ико!)а тес1ји га2П1т копГебуата, рак се 8е розНсЈ ћа§ ргоИупо ос1 опо^а §1о 8е геН." Није тако, него је овако. Кад би интерконфесијонални закон донесен био ма оспову равноправности, те ако је римокатоличкој браћи милије да буде без односне клаузуле, — добро. И нама је ираво. Што теби то и мени. Буде ли нак донесен уз клаузулу казне за прекршпоце — ми се ни томе не противимо, јер смо вољни закон лојално вршити, и јер је право и близу правне свести сваке, да прекршилац закона бива кажњен, а закон очуван и нзвршен. Ко тако не мисли, тај се клаузуле о казни мора бојати већ а рпоп. Но по нашем мишлењу та клаузула не би уродила трвењима, каквима се жели неко застрашивати из „Ка1\ 1л81а". Не. Та клаузула би закону осигуравала само нотребан авторитет и његово извршење зајамчавала. Закон мора бити свакоме од нас светиња, мора га свако вршити, ко је на то вршење позван и обвезан. Ко га не врши нек сноси и посљедице тога. Хоће ли оне бити слатке и миле коме год, за то се законодавац и чувар закона нигде не бр.чно, нити се од зловоље незадовољника и ирекршилаца закона илашити сме. Крај закона и будног чувара закона, а ради правичног те савесног примењивања закона, не може никад доћи до заоштрења, трвења и сукоба. И лепа би то заиста и била теорија о таквим сукобима — кад би се она ма с које стране озбиљно узела. Онда би по целом свету постојали закони без клаузуле о казни