Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 5

Одговор на питања из пастиреке пракее. Реферат јереја Светозара Грубача. VI. „ У којем и каком случају не смије се на,т, травославним ХришЋџџином свршиши св. шајна јелеосвеЖења ? и Отац Сиљченков, 1 у овом конкретном случа.ју, одменио ме, на сад ево његова одговора: „Није дозвољено свршити јелеосвећење: а.) Над здравима. 2 б.) Над нераскајаним грешнидима. 3 в.) Над таким болесницима, који су изгубили моћ расуђивања и налазе се у безумљу, а свештенику није од ирије било иознато наравствено расиопожење и религијозно убеђење њихово. Но ако је болесник изјавио се нред тим, да је код свести и да жели примити тајну, макар то и не било речима, него ма каким знаком — подизањем руке или очима, показујућ своје кајање ради грехова, тада се ложе свршити над њим та-јна јелеосвећења макар да би баиг у то време био и без свести. 4 г.) Над болесницима, који су у поремећењу ума немирни, бесне и могу нанети каку било повреду или обезчашћење светости тајне, не може се јелеосвећење свргпити све дотле док не мине оиасност. 5 д.) Над децом, која нису достигла развитак и употребљавање разума. 6 е.) Нипошто не смије се јелеосвећење свршити над умрлима. 7 ж.) Најпосле, јелеосвећење нека се не свршује над онима, који су осуђени на смрт, који се отпремају на војну или на нловидбу по мору, или у опште на како друго опасно путовање, јер ти људи, ма да им и прети смртна опасност, не могу се ипак сматрати као болесни. 8 з.) Над једним те истим човеком, кад он, иосле како је издравио, поново оболи, може се јелеосвећење свршити, јер је оно лек, али се не може никако поновити над болесником док се он налази у једној те истој болести. 9 " 1 ГГрак. рук. при отправ. приход. требг стр. 108, 2 Став. Гереиск. грам. 3 Треб. II. Мог. о таин. елеа. 4 Ието. 5 Псто. 6 Исто и о должн. пресв. приход. §- 127. ' Номокан. при болш. треб. пр. 164. 8 Требн. II. Мог. о таин. елел. ® Исто.

Рад евештеничког удружења монашког реда у Краљевини Србији. „Весник срнске цркве* што излази у Београду као лист свештевичкога удружења, доноси у 6овембарској (XI.) свесци од прошле године изве штај о раду VI. редовне скуиштине удружења свегат монашког реда Краљевине Србије, којаје држана 25. и 26. септембра 1897. год. у мана! стиру Драчи. Из истога извештаја се види да свештенство монашког реда у Краљевини Србији номоћу свога организованог удружења много ради и много се брине за свој и опћи напредак. Нема сумње да ће свештенство монашког реда таким радом и уснеха постићи и тиме подићи себи углед и одбити од себе оне многе нападаје који долазе од иозваних и незваних. Због опширности не можемо овде у целини донети тај извештај, који би занимао и читаоце „Срп. Сиона" особито монахе и настојатење овостраиих наших манастира. Зато им топло преноручујемо да сами тај извештај прочитају и ироуче. Но у главним цртама изнећемо овде из тога извештаја нека места, која сведоче о озбиљном и корисноме раду тога удружења. Из извештаја главног одбора удружења свештенетва монашког реда за 1897, који је поднесен главној скупштини, види се како се то удружење стара за образовање свога млађег братства. Главни одбор у своме извештају саопштава да је са школовањем и напретком својих питомаца у ратарској школи у Краљеву потпуно задовољан али са школовањем и напретком своје млађе браће у београдској Богословији не може бити задовољан „у толико, што данашње школовање наших монаха у Богословији никако не одговара оним задацима, које је удружење себи поставило, јер нам данашња Богословија без интерната, данашњим својим уређењем никако и не може дати школоване и васиитане монахе за данашње прилике и задатке нашег удружења, са чега ће главни одбор поднети нарочити предлог о установлењу монашке школе у Краљевини Србији, па моли скун, да овом предлогу посвети своју нарочиту нажњу." Из тога извештаја глав. одбора види се колико се удружење труди да мапастири постану за своје околине и за целу државу расадници рацијоналне економије. „Главни одбор отворио је први калемарски