Српски сион

Рр. 5.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 75

јеванђелију, да није отишао оправдан дома, дочим је Митар покајавши се скромно, и сазнавши своје грехе добио опроштење грехова. Драги слушаоци ! Божачствени Учитељ наш хтео је поучити причом овом свет, да се клони гордости и да тежи за скромношћу, као главним условом за срећу и спас. Као цела наука Спаситељева, тако и овај део преставља нам дубоку философску науку. Нема ни једне здраве етике, која се не би поклонила овој науци Спаса. Та гордост је заиста грдно зло у друштву! Гордост је непознавање себе, прекомерно уздизање својих уображених врлина. Она се јавља на више начина у човеку. Ако се прецењивање оснива на врлинама уображеним, на спољашњим неким добрима, која немају никакве наравствене вредности, тада је називамо сујетом; ако ли се пак огледа поглавито у претераној чежњи за незаслуженом почашћу, хвалом и признаљем од стране ближњих, било то делом или речма, тада је називамо недозвољеним частољубљем, или као што се згодно каже страном речју „штреберством". Иа како се ми имамо владати на сирам тога греха? Св. писмо га строго осуђује са речма: „почетак сваког греха је гордост", и заиста тако је. Сваки грех по сунггини својој јесте гордо одвраћање човека од Бога и свога опредељења и тежња благу створеном, пролазном, обожавању самога себе. Па која су та нролазна блага? То су човек сам, његова важност, његов иметак и његово уживање. За овим сви људи теже, око ових сз врзу мисли, у њима се тражи срећа и задовољство, а заборавља се идеја. Заиста у срцу, у ком је отровна биљка гордости наишла на плодно земљиште, ту нежни цветак врлине нропада, као што је пропало и семе бачено ме|у коров. Како ли је пак сујета глупа и јадна! „Ако је когод сујетан што има лепо одело, што јаше бесна хата, што имаде силна блага, што носи светао шешир, или наочаре, такови мора бити смешан у очима паметна човека. Јер ако има у томе какве славе и врлине, то припада иста не њему, него леиом оделу, бесном хату, благу, и т. д." По свбј бујној природи млад човек врло лако иада у сиоменути грех. Он увелччава •своје способности, мисли о себи више, него што

у ствари јесте; не цени, презире или не поштује друге. Не ће да види, да му је „знање ново и несавршено, искуство слабо, карактер несталан. а издржљивост нејака", него се силом надима у гордости својој; не слуша савета и поуке својих учитеља и претпостављених, прави се да више зна него професор, катихета и етарији; хоће једним скоком да дође до славе, хоће пре времена да постане, какав би тек могао доцније постати великим трудом и дугим искуством. Такови младић силом истиче нека случајна својства своја као: порекло, лепоту тела, богатство, успех у знању и даровитост, у место да се труди да позна себе и да се непрестано усавршава. II тако он заслепљен остаје у понору греховном и сажалења је достојан. У тој својој надутости не слуша нити нази на учење сво.је Цркве, истине вере омаловажава не познавајући их дубље. Али као што му је знање површно, такав му је исти и суд. Драга браћо! будимо обазриви нарочито у овом погледу и не правимо смеле закључке, буди омладино озбиљна, а не лакомислена, која још не познаје ни значаја Цркве ни вере. Скупљајмо се око свете наше мајке, Цркве Христове и испуњавајмо њене мудре савете. Она ће нас челичити за будући рад, и давати нам снаге да се одупремо свему оном што хоће да нас упропасти. Само тада ако њене речи испуњавамо, и ако је не напуштамо, само тада велим, моћи ћемо се с правом назвати достојним и добрим ученицима Светитеља Саве. Не нануштајмо Цркве, ни вере своје јер Љу ни сила паклена не ће победити, иа ни вас ако сге у њој. Одбаците од себе гордост, и слушајте савете искуснијих и старијих. Ако се омладина овога држи, моћи ће поћи у на.род, да Српство ирепорађа. Иначе не! Из српског народа нестаће с гордошћу све што смета србовању, црне неслоге, свађе и зависти. То је Србину канда највише сметало, да поред осталих дивних врлина, које свет задивљују, није могао заузети оно место, које му нрипада. Почни омладино ти друкчије, на теби остаје свет!I