Српски сион

О тр. 68

„О рпски сион."

Б р . 5

плоте организма у околини којој се темиература постојаио мења, респираторпих без чега нема живота ни за минуте, које с-е радње обично и редовно врше, у тачној пропорцији једне према другој За то пак, за одржање ове Физиолошке равпотеже има у нашој телесној економији нарочити орган поред других, којима се врше споменуте Функције, живчана система, чиј је главни посао, да ставља у опште у покрет и читаво наше тело и поједине му делове све сиоља и изнутра, да нас преко чулних органа упознаје, шта се збива у вањском свету, а нреко органа упутрашњег живота, шта се дешава у нама самима, те да знамо, кад смо гладни и жедни, шта је за храну и ииће, да можемо добавити, изабрати, зготовити, сажватати, прогутати и сварити; удешава радњу српа, стежући и раширујући крвне жиле и тиме регулише и управља ложење целе машине, да јој иду добро точкови, да одолева суровостима атмосФере и т. д. На тај начин показује се живчана система као најотменији орган нашега тела, и њене Функције као једна снага, која равпа свима осталим снагама његовим. Но осим тога она је, сувише, оргаи духа нашег, те имају у маси јој нарочита средишта сионтане снаге њезине, као што су хемисФере — велики мозак, где је седиште иајвиших моћију нарочито воље и пажње, па за чуства и осећаје сензоријум, и мали мозак, откуда се управљају телеспе радње. Из ових центара се саразмерпо и сама од себе у нормалним приликама ослобађа накупљена живчана снага и обраћа на друге ганглије и које имају и које немају директних свеза са мишићима тела, те се ироизводе у њему у исто време идеје и чуства, грчења и пружања спољашњих у унутрашњих мишића т. ј покрети удова и радње органског живота, асимилације и излучивања, као што је добро познато, обични су појави и ово тумачење сваки ће без устезања примити. Исто је тако лако разумети и опо што у свакидашњим приликама хоће гдешто да се поремети ова равнотежа, као кад идемо или једемо па нам одједаред падне што на памет, ми застанемо или ирестанемо жва-

тати — значи, живчана снага, која је кретала мишиће тела или вилица окреиула се у једаинут сва на мозак, или обратно после доброг ручка човек није способан тако да мисли или да студира, јер се сва сиага употребљује за варење и т. д. А сада замислимо ове последње ређе случајеве као чешће што бива обичније код великих научењака и Философа, а наиме, да се дубље замишљају. — зар се они мање не размахују и не траже више мира јер им је свака и најмања мера живчане снаге иотребна за хемисФере, велики мозак, где производи идеје, а радње телесне нека се врше како могу, автоматички, — дочим с друге стране они, који сву пажњу обраћају на телесне иокреге у ходу и игри, у говору и несми ироводећи у гозбама и весељу. слабо се ирослављају са мудрости и много се називају као што и јесу „лакомислени" и сујетпи — наравно сва им живчапа снага оде на телесне по крете а за главу слабо шго и остане? Учинимо логично један корак даље. А рпоп, ко би био кадар, силом своје јаке воље и усредсређене пажње још за сталније одвратити живчани ток од мишића и утробица и обратити га готово искључно иа произвођење идеја и чуства, тај би тиме запатио и далеко више снаге и способности за трансцендеитни мислени рад и умовање, кад се задуби у себи, не би ли докучио ,,тајну вечпог бића и неиромените судбине". А таман тако чине аските, нодвижпици, уздржавајући се од свачега, где се друкчије троши снага. Не женећи се и ие мучећи око породице и светских послова аскита иггеди ону снагу, коју светски човек изгуби у мишићним покретима и домаћим бригама. Постећи, њему остаје иа расположењу и оно снаге стомато — гастријских ганглија, што би отишло на претварање и образовање можданих ћелица. У самоћи, ои је нрибранији, појачана му је индивидуалност како то није код људи, који живе у друштву, и занимате су му само хемисФере, гдешто сензоријум, чија материја, у осталом, као у опште живчана. познато је из Физиологије, најмање се троши од свију других, а занавља боље него, рецимо, мишићи, од којих