Српски сион

Год. VIII . ШКшГИ ШЛш Број 7. <--?-•

НЕДЕЉНИ ЛИСТ ЗА ЦРНВЕНО-ПРОСВЕТНЕ И АВТОНОМНЕ ПОТРЕБЕ СРПСКЕ ПРЛВОСЛАВНЕ ШИТРОПОЛНЈЕ КАРЛОВАЧКЕ. СА БЛАГОСЛОВОМ СВЕТОГ СИНОДА. власник: =— ,ј ~- уредник: Њ. Светост Српски Патријарх Георгије. Протојереј Јован ЈеремиЋ. У Ср. Карловцима у недељу 15. фебруара 1898.

Поемртна реч Преосвештеног епискоиа Нишког Инокектија на одром блаженопоч:. Митроиолита Михаила. Плачите верна чеда српске православне цркве! Нлачимо сви и ридајмо сви, јер медоточива уста вашега доброга оца-архипастира Михаила, која су пуних 44 године питала нас саћем небесне сладосги, умукоше. Огањ његова срца, који неугасно тињаше жаром небесне љубави према Мајци цркви светој, Краљу и Огацбини, утулио се. Дух његов, онај узвишени дух, који, као на орловским крилима, час узношаше нас к небу, јер је имао помазање „с више, а час, опет, спушташе се к нама, јер љубљаше свој род, иа с тога увек тежаше, да и нас собом узнесе к небу; ето тај велики дух, који собом обимаше и оно, што је чисто — небесно, а уједно и оно, шго је наше земаљско — њему рођено било; тај све обимајући дух, који у себи оличаваше свештену спону небесне и земаљске цркве, уздиже се ка дружини небесних ликова ангелских, ступа у коло божјих светитеља. Овај губитак, кога сада сви осећамо и увиђамо, велики је онолико, колико беху велика и

неоцењива благотворна дела блаженоупокојенога митроиолита Михаила, са којих се он слави у свеколиком православљу. Ова,ј губитак толико је својим јадом широк и дубок, колико је Српсгво широко у иростору и дубоко у јадима својим. На ипак, кад би и сад још садо једна кап из овог родољубивога срца канула у срце сваког Србина. тада би сваки Србин само Ср^ин-родољуб био. Кад би само један дах овога духовнога. великана српскога задахнуо сваку срнеку душу, тада би у Орбији и у Српству само побожни, часни и добри хришћани-родољуби 6 ијги, који би навек готови били „пре изгубити главу, него своју огрешити душу". Тада би свеколико Српство срећно и напредно било. И ми изгубисмо оваквога духовнога великана оца архинастира нашега. С тога, плачимо сви и ридајмо сви! Ал' не оним грешним, земаљским плачем и ридањем, којим плаче и рида трошна земља за трошним благом, — за таштином земаљском. Наш плач и ридање ваља да буду изливп благодарних, побожних душа и чистих хришћанских срдаца. У томе плачу и ридању нашем ваља с једне стране, да се пролију сузе захвалнице у часу нашега време-