Српски сион

Г тр . 140.

„СРПСКИ сион. и

Б р . 9.

оног чланка налази ето ту крепост у „првој класи" и „комасираном јарошу"! Па чиме доказује г. иисац своје тако крупно тврђење? Ои као да сравњује свештеника са обичнгш слугом и надничаром, јер „вели: ко те плаћа, тај ти заиоведа!" Дивно сравњење тако довикују свегатенику и где-који сеоски говедари, па им ево и г. писац одобрава —- јер је то „освештена истина"! Зар свештеник српски није „пастир" већ „најамник". зар њему не заповеда његова савест и његова спрема, шта му чинити ваља, него онај, који га плаћа ? Но кад би све и тако било, у најгорем случају имао би свештеник са штолом опет више од народа него од државе, па кога би слушао онда ? Ваљда обоје — где је логика? Но сад долази, што је најгоре. Већина тих „државних свештеника" били би капелани и ђакони. јер су ти најслабије дотирани; па кад се за те људе, који још стално нису намештени, већ у напред каже: „то су изгубљени синови!" зар то онда не значи: „народе, не бирај те за нарохе своје!" Па куда то води наоиако? Можда ће г. писац рећи: — „та то је измотавање и извртање мојих речи" — али ми му ево кажемо: да је његов чланак и сувише рано уродио жалосним плодом. Не давно добише неки свештеницн у епархији Бачкој државну ирипомоћ и то по старој пракси без новог закона и његовог 7. §-а, а по иредлогу свога Дијецезана и конзисторије — па се већ дигла хајка на неке, да су „продани" и нападачи се отворено нозивају на тај уводни чланак у 19. броју „Браника". Један је шта више морао ићи Дијецезану своме и са сузама у очима искати званичну потврду, да он те нрипомоћи ни тражио није, јер му је Конзисторија сама доделила. — Дакле не само, да не смеш искати, него не смеш ни нримити, ако ти и сами нуде — јер си „изгубљен"! И како да захвали дотични на припомоћи? Тек неће ваљда смети својој претностављеној власти у брк рећи: „Хвала, Пречасна. Конзисторијо на том сумњивом доброчинству — јер јавно мњење тврди, да ви новцем врбујете војску ренегата!" — — Но ево шта је загрдило: неки су од тих свештеника, што припомоћ добише, капелани и ђакони — а баш сад се расписаше стечајеви на парохије, на које дотични аспирирају! Па ко ће бити одговоран, ако пројектил тога чланка погоди будућност и хлебац кога од тих свештеника и његову поро-

дицу? Оваку иодвалу можемо наћи само у каквом енглеском роману. Кад је већједноме пресео тај уводни чланак — а овамо нема ни 14 дана како је угледао света — шта ће тек после бити с другима ?! Ужасна је ово појава, од које нас онет „гроза и Језа подилази, кад помислимо само на по следице". Њом је бачено семе страшног неповерења између народа и његова слабије дотираног свештенства — а то је по цркву и народ наш куд и камо опасније од новог зак. предлога и његовог 7. §-а. — Свештенство је српско стајало с народом својим као стена толико пута према много јачим Факторима — а сад ће гдекоји за стотинарку бити „изгубљен"! Та ако и у свештеничком житу кукоља има, има ваљда другог пута и начина, да се исти треби. Поменути чланак и последице његове управо су нас препале, те морадосмо на брзу руку оволико и овако написати; буде ли пак потребе, наћи ће се и вештије перо, да част свештенства нашега у обрану узме. — А госп. писцу била би света дужност, да у истом листу и на истом месту ту љуту стрелу — на свештенство наше нанерену — сломије, кад је већ први пут заборавио: како иише и о комв нише. 25. ®ебр. 1898. а.

ЛИСТАК. Б Е Л Е Ш К Е. (Одбор) што га је Љегова Светост преузвншенп господин Патријарх Георгије сазвао за 12. (24.) марта о. г., а о којем смо јавили у ирошлом броју да ће битп одгођен ради сазване скупштпне „Српске Банке" за исти дан, одгођен је за 14. (26.) март. (Школски Савет) сазван је у редовну седницу за 13. (25.) март о. г. (Архидијецезална Конзисторија) држала је седницу 26. фебруара о. г. под председништвом Његове Светости. (Избор митрополита впреосв. г. Инокентија,) о којем смо јавпли у прошлом броју, поздравио је брзојавном честнтком обернрокурор св. Синода у Русији — Побједоносцев. Честитка гласи : Иоздрављајући Ваше наименовање на митрополптску столицу, упућујемо најусрднпје молитве Божанском Поглавару п највпшем Пастиру 1ђжве, да Вас обаспе својом мплошћу за највпше добро српске цркве и српског народа.