Српски сион

В р . 9 „СРПСКИ

јина, разорене нрквене свести, разрушене вере у архипастире своје, поништене наде у свештенство своје. У тој души .је сломљен осећа.ј побожности, отупљена свест о дужностима нрема вери и цркви, иоништено поштовање и пијетет с којим треба народ да погледа на своје духовне главаре, убијено му поверење баш у оне — од ко.јих народ највише тражи и очекује помоћи- Њихов авторитет разорује се, а без овога нема и не може бити усиешнога пастирскога и учитељскога рада. Последице тога се развијају и постају све страшније, морални назадак бива све већи и све кобнији. Д&, скаки наш избор значи морални наш назада-к. То му је резултат; то .је билансија његових последица. Сјеничак, Плашки, Требиње, Грачац и т. д., то су тек иоједине бројке те билансије. Бројке, које нам је исиисала експлоашџсана раздраженост, и морална пустош — носле саборских последњих избора. А колико је тих бројака у души нашега народа, које не видимо још, али које осећа наша црква, наш народно-црквени живот, и у многим другим облицима, и иод теретом којих ће дуго и горко плакати?! Осетњће то и они свештеници, који су их помагали изрезивати у души народној. Осетиће их у своје време и на разне начине и они. који су, без икаквог размишљања на последице, безобзирно кидисали на душу народну сво.јим неистинама, клеветама, измишљотинама и бауцима, само зато — да до саборских мандата дођу и „својима" до њих доћи помогну, да песницу пруже јерархији. да је дискредитују, да је ослабе — да и у цркви буду деспоте, као што су неки овде, неки онде. Само ради своје политичке, најродољубивије некима, аксиоме: устани ти да седнем ја! Догађај у Плашком је прошао. Пред њим неком горе образ, као што нама пуца срце. Плашки је велики тетеп!о наш! Није доста оборити пред њим главу и поцрвенити. Морамо га добро запамтити. увек га се сећати, никада га не заборављати. Љега и науке, што ју нам даје преко толиких осуђеника, жртава својих, и преко свију својих тако очигледних узрока и поеледица. Не стојимо пред изборима да ради њих ово пишемо. Проћи ће дуго док се опет нађемо пред изборима, И баш зато, кад изборним

СИОН." О тр . 137.

раздражајем нисмо збуњени, приберимо се и размислимо о свему, што је овде написано. Размислимо о иоследицама изборних агитациЈа, којима су вођени и прошли избори. Такве агитације велико су зло наше, Веће, много веће, него што још не дођосмо до коначног организацијоног уређења. До овог можемо и доћи, али кад разоримо душу народа нашега, кад раскидамо осећаје његове побожности, морала и пијетета, и његова поверења у најбоље синове његове, онда ће нам заман бити и једноставна и нартикуларне уредбе. АгитациЈе против јерархије, особито за време избора, ваистину разорују ту душу, кидају те осећаје и тамане новерење народа у епископат и свешгенство. А велика би заблуда и обмана била, помишљати, да су од последица свега тога заштићени бар они свештеницп, иа декоји члан и више јерархије, којима савест дозвољава, да напуштајућп сво.је боље уверење и дужност стајати на бранику истога, траже заветрине и граде „леио лице", активно или иасивно стојећи у служби иротујерархијских струја. Тако изгледа само за онај »„.један часак радости", за време изборног заноса. Али кад он прође, онда разорена она душа, отупљени осећај и стамањено поверење, у деморалисаном и циничком скептицизму, не чини разлике између њих и оних, који су директно били изложени изборној струји, но којима је бар остала мирна савест, да су као Христови војници, војници његове цркве, на свом месту издржали. Немамо нред очима личности као такове, него настире и учитеље којима .је новерен велики задатак верског, религијозно-моралног васпитања у цркви народа нагаега. Последице изборних агитација, као и свију осталих иротив јерархије, онемогуЛују вршење шога задатка.. Те последице су епидемијске природе; захватају цео народ. И зато је немогуће успешно вршење тога задатка — после њих —- и онима, који се сунчају на топлоти стеченог нопуларитета. Јер шај ттуларитеш протеже се на дотичнике само као на приеталице странке (и док су такви и само приликом избора, и т. д.), али не као иа пастире и учитеље и кад као такви сшану пред нарОД. Последице агитаци.ја против јерархије какве се код нас практику.ју, .једнаке су за целу јерархију, односно за вршење њезинога задатка, који се нас највише и тиче. И то је