Српски сион

Стр. 138

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 9.

оно велико зло, на које ми унозорујемо, и ради којега подижемо свој слаби глас против тих и таквих агитадија. Од њих пати дела црква наша, страдава народ, болу.је цео наш народно-црквени организам. Болест је та захватила дубока већ корена, јер давно се већ њезина рана копа и трује. Болесг је та много опаснија него што би могла бити каква год уредба. Код нас се о томе злу врло мало мислило, ■зато се болест н запустила. Ерајње је време и на то номишљати — то зло лечити. Зато треба сваки, пре него што мане пером или потегне речју против јерархије своје, да помишља на носледице тога за целокупни душевни живот народни Ми живимо у времену јавне критике, али та критика не сме бити банална грдња и циничка клевета; не сме извирати из пакости, анимозитета и страначких мотива, него из љубави за опште добро. И та ће љубав онда увек наћи пута и начина, којим се зло лећи, а да се још веће не изазива. Те љубави не може бити онде, где се поставља принцип: да јерархију треба« ослабити и у народу дискредитовати. Јер тај принцип значи: воднти живот народни у провалију, и пропадање. Јерархија .је наша снага, коју сломити нико неће док иостоји срнске православне цркве у Митрополији Карловачкој. С тпм треба бити на чисто. Слабити ту снагу, нречити је у вршењу њезина задатка није мудро, па не може бити ни на корист народа. Ако не из других разлога, а оно ради њезинога верскога, црквенога (с којим је епојен и народни) задатка, нама је потребна јака баш јерархија. Јаку јерархију требамо ми и из других узрока; већ и зато, — јер другога никога немамо и не можемо имати јакога, да на сво.ји снажни нлећи понесе цео народно-црквени нам живот. Ваља бити на чисто с тим: шта је јерархија и шта важи она српском православном народу у Митрополији Карловачкој, како у строго црквеном, религијозно-моралном, просветном ногледу, тако и с обзиром на остали живот и судбу нашега народа. Па ће сваком нући пред очима: да ту јерархију треба јачати и снажити на свима њезиним позици.јама, у свима иравцима њезинога позива и задатка, рада и деловања. Ако јерархија није у неким питањима истога

мишљења и уверења са једним делом народне интелигенције, зар је треба одмах издајством сумњичити и најодурнијом иогрдом онемогућавати ? Зар јерархија баш у црквеним питањима не може и не сме имати своје мишљење, своје уверење?! Или би јерархија била онда родољубива, кад би се одрекла свога уверења и трабантски пошла за уверењем једнога дела народне интелигенције, па ма и оне, која данас гради јавно мњење у народу? Ако је то родољубље, онда би морало бити родољубље и оно, да данас или сутра пође слепо за уверењем оне интелигенције, која би пошла много даље и од данашње, а која ће можда умети исто тако за себе градити у народу јавно мњење као што га гради данашња? Па куд бп онда отишли, докле доспели? Јерархија има права на своје уверење као и сваки појединац човек што га има. Без уверења јерархи.је — тешко нашој цркви. Без тога уверења радило се у нрвој иоловнни седамдесетих година и зато јесмо — где смо. Желити повратак тих година, бнло би желити, да у злу своме још даље одемо. Дотле је добро, док јерархија ради с уверењем. А какво то уверење може бити, у главним моментима, то не може нотпадати ни под диспут. То је уверење непроменљиво, јер је кристалисано науком и дисциплином цркве. Јерархије — верне цркви и њезиној науци — не може бити с другим уверењем. Буде ли је кадгод, изневериће се цркви и заклетви, а предати у кулучење странке ове или оне, као што зато имамо — жалибоже — доказа у новијој историји нашој. А то би значило: пустити цркву низбрдицом нромен .Ђивих и никад незадовољених прохтева страначких. А ко жели, да тако буде с нашом црквом? Не треба одговарати брзо. Промишљати пред овим питањем ваља дуго и много. Носле промишљаја, зрелог и об;ективног, бићемо задовољни с одговором свакога родољуба. Јер нема га, који би таку цркву желио нашем народу. А кад је не жели, онда греши сваки онај, који јерархију нашу гони да изневери цркву у њезиним принципима, а напада је што не учини то. А тако се ради највише за време саборских избора, с каквим последицама, то смо показали, а најгласније је то потврдио догађај у Плашком и другим местима. Не било га више. А бити га неће, ако се