Српски сион

Вр. 10

Г О 33 О I? ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНОГА ГОСПОДИНА ЕПИСКОПА БУДИМСКОГА ЛУКИЈАНА БОГДАНОВИЂА НА ДАН ПОСВЕЋЕЊА ЊЕГОВА У САВОРНОЈ ЦРКВП КАРЛОВАЧКОЈ Ваша Светости ! ПреосвеЛена госиодо епискоии! У свечаноме овоме тренутку, —- када ми Ваша Светост, у име свете цркве, предадосте архипастирски жезао и тиме на мене сва права али и тешке дужности епископске пренесосте, а после примљене благодати Божје, коју слабачкој снази мене смртнога човека у помоћ призвасте морам признати, да се у души мојој осећај радости и благодарности колеба са осећајем страха и бојазни. Па зар да не кажем оно, што ос.ећам и оно што се у души мојој сада догађа ? Из дубине душе чујем глас радости и благодарности Богу Велнкоме. Нека је хвала Оцу небесноме на великој милости и љубави према скромноме и маленоме слузи своме. Нека је хвала Сведржитељу на великоме достојандтву и части, на коју ме незнатна подиже. Нека је хвала свемогућему Промислитељу на избору, којим ме за пастира стада Христова нзабра. Овај небесни осећај, који се разлева кроз све тело моје, прати још и нежан осећај благодарности моје према насљедницима Христове службе на земљи, према члановима светога архијерејскога синода и мудроме старешини овопределне српске цркве, што су ме — као верне слуге Божје, тврдо држећи, да ће погодити вољу Божју — на узвишену службу епископску позвали. Нека је особита хвала љубљеноме моме духовноме оцу и старешини, светоме патријарху Беоргију, који ме пронађе у светскоме метежу и позва на пут спасења и службе Божје, који ме одгоји и припреми за ту службу, и који ме очува од беда и напасти и здрава одржа. Хвала Вам на поверењу, хвала Вам на љубави. Нека је и на овоме светоме месту изречена топла благодарност моја Његову царском и апостолском краљевском Величанству премилостивоме господару и ви-

тешкоме владару нашему Францу Јосифу I. на великој милости и благоволењу Његову, којим је, сљедујући гласу св. синода, на предлог високе кр. угарске владе, избор мој за епискоиа будимскога потврдити благоизволео. Али, ове осећаје радости и благодарности притискују истодобно на дну душе и срца мога усталасане мисли, бриге и бојазни, кад представим себи тежину и важност узвишенога позива епископскога, када помислим на то, како је тешко и за своју душу, а камо ли за толико хиљада душа, које су одсада мојој бризи новерене, спасење тражити, — страхујем и стреиим, да ли ћу се очекивањима, која се на мене слаба полажу, достојно одговорити, да ли ћу моћи верно и савесно испунити дужности доброга пастира и управитеља, а да не посрнем и да не паднем. Та колико се пута дешава у животу, да и најбоља и најплеменитија намера човечја, услед себичних тежња других, буде безуснешна и осујећена! Зар се не догађа у животу, да човек на крми и поред најбоље умешности и воље, поред најлегшшх душевних способности и врлина — шибан валима мора — изгуби снагу и потоне ? Искрено исиоведам на овоме светоме месту, да осећам чврсту и одлучну вољу, да у свем)г на славу Божју, на корист православне цркве и спас милога ми народа српскога послужим, али знам н то, да се од мене као епископа много очекује, по речима евангелиста ЈТуке, »Коме је много поверено, много ће се и тражити од њега«. Недогледан је простор на коме треба делати, небројени су чини, што од епископа новерена му наства очекује и тражи, — да диже пале, да храбри клонуле, да теши бедне и невољне, да исправља и на прави пут изводи грешнике, да учи неуке, да наоружан оружјем истините вере проповеда божанствену науку, да је својим примером у живот приводи и чува од плеве и кукоља. Велике су тешкоће, које има да савлада надзорник духовнога стада, јер срца људска на жалост слабо бију за веру Христову у данашњему добу, у коме се ретко