Српски сион

Б р . 11.

„СРПСКИ СИОН

Стр . 169

и истините и ираве исповјести, Како се срећиим и задовољвим осјећа онај, који је добио то разрјешење! Као да се ноново родио ! Никакав гријех не терети више душу његову. Смрт није више страшна за њега. С чистим срцем ириступа он сада к трпези Господњој, да се причести тијела и крви Његове. У светом иричешћу ступа он у заједниду с Богом. Та заједница крајепи га и снажи у његову духовиом животу Он одлази послије св. причешћа свјежији и способнији за борбу, коју има да издржи на- овом свијету. И тајна светог причешћа има исто тако велики значај за, духовни живот човјеков. 36 л тога је потребно, да се онај. који к тој тајни приступа, достојно спреми за иримање исте. Као припрема за примање свете тајне нричешћа служи тајна покајања. Њоме се чисти душа и срце онога, који приступа к светом прачешћу, за достојно примање Најсветијега. Као што видите, значај та.јне покајања у Цркви Христовој јест веома велики Без ње не би могла ни сама Др^ва настојати, а ни освећење људи не би се могла иостићи. Гријех, који се све већма шири у човјеку и непрестано разједа његово тијело, довео би човјека до потпуне моралне пропасти. Без морала пак не би могло друштво постојати. Тајна нокајања јесте једино спагоносно и моћно средство, које не допушта, да се до те пропасти дође. Она оживљава у човјеку добро и даје му снаге да се одупре злу, које му пријети у облику разних гријешних наклоности и страсти. Бољег, темељнијег и сигурнијег лијека притив зла у друштву не има од исповјести. Само исповјешћу може се зло прогнати из друштва. Једино игиовјест, ако се врши савјесно и онако, како то Црква захтијева, може и наш народ одржати у снази, сачувати га, да, не пропадне морално под теретом искушења, ко.ја на њега наилазе Ево шта каже иновјерни Подградски у отвореном писму, управљеном на једног првака нашег, о исповјести у нашем народу! „Боље да сте све нривилегије и фондове изгубили, него што је исповјест у народу нрестала!" Ове ријечи доказују нам. да наш народ не стоји најбоље у том иогледу и да се исповјест у њему не врши онако, као што би требало да се врши. На вама је, браћо, да ту исповјест у народу нашем оживите својим иримјером. Ви ћете

стуиити у народ као интелигентнији чланови његови. Па као такови треба у свему, иа и у извршењу захтјева Цркве, који се тичу исповјести, народу свом да предњачите. Ваш рад у том правцу уродиће плодом, јер ће народ за вама радо поћи. Ако желите добра свом народу. ви ћете радосно вршити своју дужност, коју Црква од вас захтијева, а Бог ће вас за тај рад благословити.

0 назаренима и њиховом учењу. Пише Југ Станикић парох. (Наетавак.) Аностолски ученици и ирејемници имали су власг свештеничку заједно са примљеном науком и добивеним уиутствима предати другим л.удима, својил ученицима и прејемшгцима: „За то те оставих у Криту, да понравиш, што је недовршено, и да поставиш ио свим градовима свештенпке, као што ти ја заповедих." (Тит. 1., 5.) „И што си чуо од мене пред многим сведоцима, оно предај верним људима, који ће бити вредни и друге научити." (II. Тим 2., 2.). И тако се свештенство у цркви Христовој имало прејемствено ненрестано продЈжавати; тако се свештенство одржало до данас и дочшо до нас; тако се одржава данас; а тако ће се одржавати и продужаватп „у све дане до св шетка века".. А сад да видимо, како је у назаренству са свештенством. „Знано је, да назарени немају свештенства. По њихову схватању Христос је ради своје новозаветне цркве поставио Аиостоле, али нигде вије зановедио, да после њих ваља да стуне други на њихово место. Исто се тако сномињу и презвитери и енископи и ђакони, али то не беху какви душестаратељи, какви „попови" у данашњем нашем смислу, него беху ту тек ради ствари земаљских. А што и данас иостоји некако свештенство, то је тек једно нецрквено људско дело, то је необуздана самовоља. Свештеничка служба не истиче из ср . Духа, него је то резултат човечјега разбора. У царству Господњем постоји само један општи свештенички чин, по коме сваки верни назарен може проповедати слово ТБегово. ." Тако брат Владимир Димитријевић у свом „Назаренству" (стр. 119.) „Назарени поричу учење православне цркве,