Српски сион

Б р. 13

Стр. 205

3. Да је исти госиодин четврте године положивши исиит из свију иредмета одступио од исиита из каноничког дрквеног права, а да је из тог преджета накпадно подожио испит пред испитниж поверенством богословског учплпшта у Карловдпма садобрим успехом. На основу ових сведочаба замолио је Ж. Т. архидијецезалну Конзисторију, да његову молбу ради опроста од полагања испита зрелосги у сврху получења свештеничког чина у архпдиједези Карловачкој, препоручн вис. кр. земаљском владнои оделу за богоштовје и наставу. Решењем својим од 29. априла 1897. под бр: К. 363/243. ех 1897. та је молба препоручена. Отписож од 24. јуна 1897. бр: 11. 184. високовладни исти одел уважио је ту молбу. На основу овога владиног отписа, а на молбу Ж. Т. Конзисгорија га је решењем својим под бр: К. 544. 587/344. ех 1897. ноставила за личног помоћника оду његову, пароху у М. На молбу пак јереја Ж. Т. ради ноделења, админпстрације једне од унражњених нарохија, а услед умировљења тадањега пароха у Манђелосу, поделила му је Конзисторија решењем својпм бр. К. 616./346. ех 1897. администрацију парохије у Манђелосу. 14 тиме држимо, да је загонетка коју гради „Заставин" доппсник одгоненута и доказано, да у свему томе нема никаквог чуда ни покора. Наводп гледе администратора парохије у Сибачу, јереја Ст. Ј. су такођер сасвим неисправни, што доказују односни званнчни списи, који нису ненриступни онима, који се желе о истннитости наше тврдње уверити. Цео поступак са г. Ст. Ј. не можемо без његове приволв износити на јавноет. Ако г. Ст. Ј. то зажели, учиннћемо. Наредба под бр. М. 396. ех 1896. својом садржином оправдава сама себе, а доказује, да су односи, које та наредба регулише сасвим друге природе него поступак са Ж. Т., те према томе не етоји тврдња, да је она према неком вршена, а према пеком да није (Уредништво „Народности") с-е оградило у 24 броју свога листа против ирнмедбе у белешци 11 броја овога листа: „0 свачему, саио не о главноме." Оградпло се не баш на љубазан начин. ко.ји би ми, ако не „права", имали бар разлога очекивати од њега. Ми ћешо према њему бити љубазнији, те му нећемо нити препоручивати мало више пажње нити га тражпти „на Сланкамену", него ћемо просто и једноставно изнетп ствар, каква јеете. И ако је у нашој белешци казано, да се „нпједан" наш лист пије обазрео на односнеречи у ивјави г. министра, целина белегаке ипак јасно показује, које смо листове имали својом примедбом на уму. Држимо, дакле, да је „Народноет" требала ћутати, и не правдатн се. Али, кад њезино поштовано уредништво силом себе увлачи у ред оних листова, којпх

се наша примедба тиче, и кад на ч}-дан и нељубазан начин жели с нама полемике и хоће да докаже, да се њега та примедба ни не може тицати, шта више, кад некога хоће ради ње да шаље у походе на Сланкамен, онда смо нрисиљени ово одговорити: Чланак у 19 бр. „Народноеги" донео је изјаву г. мпнистра, и нопратио ју је Али како? Нама није иотребно, алп би поштовано уредништво „Нар." добро учинило, кад би тај свој чланак још једаред прочитало, п онда ће ваљада признати, да у њему нема ни једне једнне речи, која би се ма издалека могла тнцати оиога дела односне изјаве, што смо га ми саоиштили и на који смо упозорпли. Нема свега тога ни у чланку у 23. броју „Бародности". Изјавом г. министра нпје била ,,наговештена опасност бктројке", нити је октројка једина опасност за нашу цркву и њезину автономију, него је том изјавом учињена енунцијација односних принципа о „различитим историјским осиовима," „различитим везама" и о „суровим начелима равноправности". Конвеквенције тпх принципа, у 'кодпко су спроведене већ нрема нашој цркви и њезппој автономији, односно у колико се оне желе подржавати или, можда, још обилније спровести, — то је опаспост, на коју смо упозорили, а ради ћутања пред којом смо нашу примедбу учинили. А о тој опасности, признаће ,-Народност," да, није ни једне једине речп прословила. Својим правдањем са чланком у 19. и 23. броју као и одговором у 24. броју — доказала је само, да није схватила домашај односнпх речи г. министра. Да је оћутала нашу примедбу, логла је уштедити себи — да јој то не рекнемо. Ако њој иије цовољна „ сасвим у оиште изражена " енунцијација, какваје ова, које се ствар тиче, нама је довољна.

Нове књиге. Хришбаноки брак. Написао архгшацдрит Н. Дуч-иИ У Београду. 1898. Цена I динар. Стр. 81. —- По одлуци Архијерејскога Сабора паграђено с-а 300 динара из Црквенога Фонда. Уважени писац, као нгго сам наводи у ночетку ове корисне књиге, саставиоје још 1865. г. Степеник о еродствима но Крмчији и Номоканону, и штампао га на Цетињу 1866. г. Кад га је састављао, имао је ва уму свештенике: у Црној Гори, Херцеговини, Босни Старој Србији и Маћедонији, где тада не бијаше ниједне Боголовије. „Тај им је Степеник, као ручна књига, олакшавао тешкоћу у ранбирању Забрањенијех стеиена сродства: чувао их од грјешака и утврђивао морални појам Српскога Народа у тијем областима о светињи сродства крвнога, својатнога, кумовскога, посиначкога. Штампан је по компетентној оцјени блаженопок. Високопреосвештенога Митрополита Михаила. Сада већ нема потребе од тога Степеника ни у тијем областима, јер опстоје Богоеловије: на Цетињу за Црну Гору; у Рељеву за Босну и