Српски сион

С ТР 236.

„СРБСКИ СИОН."

ј>р. 15

срце своје у невиности. За доказ овога мога обећања целивам речи и крсг Сиаситеља свога. Амин." Затим новосједињени клекнуше и нрвосвештеник прочита. над њима молитву, која разрешава од свих грехова и — чин сједињења би свршен. Почета би света литурђија, коју је свршио високонреосвећени митрополит Палади.је уз саслужбу чланова св Синода високопреосвећених : Владимира, митрополита московског и коломенског, Антонија, архијеиискоиа финландског и виборгског, преосвећених: Димитрија, епископа тверског и коломенског и новосједињеног .Јоне, епископа супорганског и урмијског. Богослужење се завршило с благодарним молењем уз многољетствије Господару Имнератору с царствујућим домом, Св. Синоду с председавајућим чланом његовим високопреосвећеним митрополитом ГГаладијем и новосједињеном епископу Јони с богоспасајемом паством. Народ је у гомилама прилазио к владици Јони, да би се удостојио од њега светитељког благослоза. Славље се завршило у новој великолеиној трапезарији Лавре величанственим ручком, на који су се осим чланова Синода искупили виши представници свештенства, друштва и науке (у липу професора духовне академије), и када је уважени првосвештеник цркве изрекао здра,вицу Императору, тада се огромном двораном заори громко „многа љета" од свега искупљеног друштва. Затим заређаше здравице Св. Синоду, високонреосвећеном митрополиту Паладију, новосједињеном епископу Јони, и када усред свеопћег одушевљења помоћник оберпрокурора Св. Синода В. Е. Сабљер прочита брзојав, у коме је Государ Император најмилостивије исказао иоздрав новосједињеном еиископу Јони с његовим свештеницима, тада се онће одушевљење подиже до ступња одушевљење раздраганости, и усред громких израза искрене радости сврши се ова, вредна спомена у историји руске цркве, гозба, на којој су сви били спојени једним молитвеним чувством, желећи успеха почетом великом и светом делу — просвећења светлонгћу истините вере целог народа сирохалдејског. Између многих здравипа В. К. Сабљер изговорио је здравицу и духовним академијама, које се увек живо одазивају својим учењем и књижевним знањем на све важне појаве црквеног живота, и при томе је особито указао на

рад професора В В. Болотова, који се с великим самопрегорењем трудио баш у овој сада ствари. Између професора иетроградске академије одговорио му је уредник духовноакадемских издања проф. А, II. Жопухин, захваљујући на, пажњи премг, радовима скромних трудбеника науке, увек спремних послужити цркви, а особито у тако важним делима, као што је садањи покрет, који води к новој слави Православља и за чије је довршење потребна пријатељска сарадња свију сила и цркве, и друштва, и науке. Громким „многа љета" за трудбенике духовне науке завршила се ова гозба. („Церковтли В^стникг и ) М. Н. Ч.

Допиеи. — Г. Карловац тре^и дан Уокрса. — Овијех дана бавио се у нашој средини високопреосв. госи. еиископ г. карловачки Михаил, дошав сасвим приватно, да о благим данима посјети своју сестру и родбину. Трећи дан Ускрса нрисуствовао је у св. цркви богослужењу, те помоливши се Богу и подијеливши свој архијерејски благослов несложној, а сада избором иароха, до врхунца страсти раснаљеној браћи, хтеде се нраћен свештенством таман удалити из цркве, кад му код амвона нристуни умир. капетан II. и замоли га, да дође с њима у школску зграду, јер би „они" ради говорити с њим у ствари избора. Оволика дрскост изненадила је и самога впреосв. г. епископа и свештенство, јер најпримитивнија пристојност захтјевала би била, да исти капетан кад већ не хтеде узети у обзир, да је впреосв. I-. епископ сасвим прпватно, својим Фамилијарним нослом дошао у наш град, — потражи г. епископа у стану му, те да га ту упита, били их хтио нримити и саслушати? Високопреос. г. епископ, савладавши немио утисак, који на њега оволика непристојност учини, ипак оде у школу, те саслушавши их разложи им цијелу ствар, посавјетова их и поучи, да буду сложни, да се не гложе, да иоштују своје свештенике и т. д. Но колико су ове благе ријечи и одиста архијерејска ноука на чланове те „најителигентније" (?) у овој дијецези ошитине утјецале, види се отуда, што, када се владика из школе удалио, не пољуби га у руку осим капетана, ни један од „стубова" те општине, па чак ни задњи крајзлер. — Ово биљежимо само као куријозум за очити доказ,