Српски сион

Бр. 15.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 233

пгто једна странка иде за преваром. Догоди ли се дакле самоубиство ма из којег од наведених љубавних узрокб, оно је свакако производ греха, јер сваки неморални љубавни одношај сматра се за грех и најнеразумније ;је љубити некога већма него Бога и Његов свети закон. На треће место долази досада живота. Дечак од четрнаест година, који тек што је почео, да живи ; човек у најлепшем добу својега живота, који би с најбољом вољом и најјачим силама могао користити себи и другима; старац којему су ноте над гробом, — убија се из узрока, што му је живот досадан. Појава досаде живота сама по себи веома нам је нејасна, с тога нам се с правом намеће питање: за што да коме живот досади? Без сваке сумње зато, што се сувише журио , да исцрпи све могуће сласти и страсти овога живота, те исцрпивши их до дна, не зна како да продужи даље живот. Будући пак, да је ово врло тугаљива ствар, принуђени смо уздржати се од сваког даљег подробнијег тумачења. Напослетку многи се убијају из тежње, да спасу част своју. Али ко год је пажљиво читао ову расправу, могао се са свим јасно уверити, да је код тих јадника, част била већ одавна изгубљено благо, те да они баш самоубиством постају чудне жртве своје части. Поред свега до сада реченога постоје ипак и такви случајеви самоубиства, узроци којих имају бар неке привидне основе. На пример: Властимир зада часну реч, да се у извесним околностима неће никако мешати у политику. Али утицај околности тако је снажан, да му он није у стању одолети; погази задњу часну реч и учини оно што никако не би смео учинити. Да би спасао своју част он се убије. А да ли је овим начином заиста спасена осрамоћена част, остављам на разумно решавање поштованим читаоцима. Узмимо још један пример. У домаћем дневнику Страшимирову, с године у годину сума расхода превазилази суму прихода; показује се дакле мањак. Равнотежа је изгубљена. Он и сам увиђа то и поред свега тога ипак се не стара, да преиначи начин својега живота; он живи у том јадном уверењу, да му ирошлост, положај који у друштву заузима и везе које га у друштву подржавају, не могу дозволити, да се ода другом начину живота. —

Не можемо га осудити, да непоштено живи; честит је човек од главе до нете. Па ипак како пролази? Једног лепог дана увери се, да је упропашћен како он сам, тако исто и многи му добри и искрени иријатељи. Ову срамоту не може преживети, част своју мора спасти. Али само на који начин? Мисли и размишља, те смисли, да се убије што и учини. А да ли је тиме спасао своју част? Пред судом каквог занешењака можда и јесте, али никако не пред судом човека здрава разума, а још мање пред Богом, чији свети и непроменљиви закон никако не дозвољава, да се греси лакомисл«ности иеправљају још тежим и црњим гресима. По моралном закону, грех се само једним начином може поправити а тај је, обраћење и поправљење. С тога ако је ко варао, крао и отимао; ако Је на картама или берзи прокоцкао имање своје или имање своје супруге; ако је због своје немарности и лакомислености до пропасти дотерао; — нека се пашти, да своју погрешку поправи и колико је год могуће трпељивије и без роптања сноси све непријатности и неугодности, које га као последице учињених погрешака сналазе. Ако ли је коме живот досадан и несносан, — тај нека мирно сноси бреме јада, стеченога гресима своје младости. Ако ли је ко у извесним околностима несретан, — нека раскине све ните немораллих одношаја, те нека се научи љубити и поштовати Бога већма и вшие оц идола својих страсти. Ко год пак неће тако да чини, тај —• уза то оправданим околностима, — не заслужује сажаљења од стране својих ближњих. Бацимо ли сада поглед на ланац неморалних узрока, из којих се рађа самоубиство, уверићемо се, да се оно суДом хладнога разума не може и не сме бранити. Истина, да нам се може иреговорити, да је било, а да има и сада особа, које су долазиле и дошле у такова неповољна стаља, која ми као узроке самоубистава истакосмо, па се за то ипак не убише; или ако и помислише на самоубиство ипак се згрозише и са својом судбином помирише. Овај приговор гони нас, да истражујемо још неки дубљи узрок, тог грозног греха данашњег века. И ми као чеда цркве Христове, као бивши робови, а сада откупљеници драгоцене крви Спаситељеве и налазимо га. С тога молимо поштоване читаоце, да изволе саслу-