Српски сион

Стс. 314

„СРПСКИ

СИОН,"

вр. 20.

на његов индивидуалитет. Онако и видимо, да нам васпитаоник изишав у практичан живот и иоред свестности о иотреби вере и стварног иознавања своје вероисповеди, ипак при нрвом потресу друштвеног стања прво му је, да њу напада и у њој се прво колеба. А то бити неће, ако узнастојимо, да му још у иочетку развитка сваки надражај ирироде и ре®лекс му на њ: вери —, а сваки му чин у животу етично религиозном захтеву нрилагођујемо тако, да нам кашњи рад, када будемо вероисповедно учење као стварну му обуку давали, буде природна последица тако рећи — просто системизовање досадањег нам делања односно, стеченог му градива. Приспев васпитаоник у ту ®азу, да је развитком духа и ума, а способношћу преживелог живота свога моћан схватити абстракцију стварне обуке вероисповеди; систематично уиознајмо га са истом, примивши га уједно иа неки начин у нову црквену заједницу. Овај час нека му је свечан у животу. Дотичан моменат нека је велики и свечан у шкојш и на дому. Утисци ири првом евесном кораку у цркву нека му свагда у дубинн срца остају и као темељни стуб целога му будућег религиозног чуства служи; а да би тако и било, учинимо то с њим у оном му добу,.кад је оно у стању то тако и схватити. Но примив га у заједницу црквену, не нредочимо му то као дужност, већ као природну потребу среће, утехе и спасења му ради. С тога у почетку, знајући да над њиме још већином сензитивни живот влада, водимо га на заједничку молитву (богослужења) али не свагда, да му не би обичним актом постало или га можда физичног наиора стало. Доведемо ли га пак, настојмо, да се — разумев чин обреда — уживи. усхићује у њемут. ј. занимајмо му душу, очито му представљајући, да на заједничкој молитви Функционишемо сви за све, а надражујмо му жељу, да жељно чека доба, када ће и он на сва богослужења долазити и на њима Функционисати моћи. Приспев нак и у то доба, усаврншмо му всроисноведно знање, примимо га као свога мед своје, пустивши га у живот, да насладу и утеху у својој вери нађе, а у њему (животу) чини оно и онако, како је томе васнитан, држећи свагда за девизу: добро своје и ближњих својих а унанређење заједнице. II. Т.

Одговор на питања из паетиреке пракее. РеФерат јереја Светозара Грубача. X. „ Смије ли свештеник, када свршава светтеиичке дужносши за које му не иртгада никаква иаграда, иримити доб-ровољно иопуЏни да/>?" Већ у IV. веку има сведочанства, да су строитељи св. тајна у име благодарности могли и смели иримати неке дарове. 1 Па и ако је то било дозвољено али је увек посреди стајала добра воља а не обавезност. Св. Григорије богослов, 2 говороћи о крштењу, износи речи неког бедног човека, који се извињава што није могао у сиротињи својој примити тајну св. крштења. „Где је дар — вели он — да принесем за крштење? Где је светла одећа у којој морам да се јавим? Где је оно, што је нужно да угостим оне, који ће ме у цркву водити?" — „Ништа ти не треба — био је одговор св. Григорија — принеси самога себе, обуци се у Христа, нарани ме часним и достојним животом и за мене нема пријатнијега приноса".. . Нема, дакле, сумње, да је, у време св. Григорија богослова, био обичај давати на крштењу дар свештенику и угошћавати оне, који су новокрштенога у цркву доводили. Сличних података можемо наћи и у сиисима блаженог Авгусшина. 3 Паиа Геласије (ј 490.), у писму своме, вели: „За крштење и мироиомазање верних свештеници не требају никакве благодарности". 4 Шести васељенски сабор (прав. 23.) прети свргнућем свештенику, ко.ји је причестио кога за новац или за награду какву, јер благодат није за продају. За правилно и потнуно разумевање тога правила нека нам послужи тумачење високопреосв. г епископа Никодима: „Дарове благодати свештена лица иримају даром,те их даром морају давати свакоме, који их је достојан (Мат. 10, 8.) Спомињући благодат, правило ово тим показује, да се овде имају разумевати све свеше шајие, између којих тајна св. причешћа, коју спомиње правило, заузима главно место; и дакле овим се 1 Соб. ЗлиберГискШ. 3 8егт. ХБ. 8 Аи^ сЗе Наегез Кћ. П соп(га Рагтеп. с. XI.; 1ј1). Ш. соп4г. Ре4еНит с. XXIV. * СопсП. 1от. IV. р. 1189.