Српски сион

Ер 20

„СРП СКИ СИОН."

Стр. 313

православљу, већ намисли основати од православља и римског католицизма различиту верску заједницу, у ко.ју је унео учење римског католицизма, о исхођењу Духа светога „и од Сина", које је православна црква осуђувала; јасно је дакле, да православна црква више свештеничке власти никако није могла дати ономе човеку, који исповеда учење и науку, коју она осуђује. — Не могући дакле ни од куда и ни од кога добити више свештеничке власти Лутер — да не би оно верско друштво, које је ор основао, без свештеничке власти остало — морао је, са свим природно, доћи до те мислп и тог уверења, односно измислити ту науку, да евештеничка власт и није у рукама оних тобоже свештеника, који му те власти ие ће да даду, него да свештеничка власш пргтада „целокуином верујуИем друшшву, а а то друштво, да би се „избегли нереди и одржала иристојносг не врши те своје власти, већ је поверава нарочитим; за то одабраним и на то иоставл.еним лицама." Наравно, да је за тим 1утер „реда и пристојности ради" од „целокуиног верујућег друштва" затражио за себе свештенпчку власт; а њим основано „верујуће друштво," одзивајуки се молби његовој, радо и вољно му је ту власт нодарило и поверило. (Наетавиће се.)

Вера и верни. Врра у суштини својој, због несавршености људства, јесте нешто савршено ; била је свагда и биће потребна људству, јер је једини мелем јадном, једина опомена силном, охолном, а једина утеха свим живима. Или зар може бити саврптеније науке од учења Христа — Спаса нам ; или већа утеха за бедног него, да је пред Богом једнак; или ти иак опомена моћном, да мора умрети; или на послетку свима утеха, да после смрти духом не престаје живети па да ће доћи доба да и телом васкрсне?! . . . Заиста је то божанска наука и нема човека — па ма себе иначе и атеистом називао — да у своме животу врло много пута једино у томе утехе, бодрења не нађе. Вера, као објективна наука, у тесној вези стоји са „култом" ('уређењем верске заједнице) и од тога, схвати ли се оваЈ потоњи нрема добу, ин телектуалном и друштвеном развитку људства или ти желимо нрема њему људство октроисати :

зависи моћ и утицај дотичне вере на друштво, њезине приврженике. У овоме бага налазим узрок данашњем жалосном нојаву у Православљу нам овдашњем, оцепљења поједине секте; и наши богослови нека опробају пут тога испитивања. Видиће, да ће по јединство лепе нам вере правији пут погодити, но да би читаве књиге написали побијајући их цитатима св. иисма, у сугатину којих противници тако исто верују, само што ради поправке своје маћијске економске (у опште) прилике. криво их тумаче, мислећи сироти, да ће се тиме помоћи. Но ово, богословско-ФИЛозоФСко питање остављам нашим цењеним стручњацима, а сам ћу се бавити о другој, такође моћној чињеници вере; васпитању. Ово ваља да је у рупи вере (цркве) претпостављајући цел јој, не само умножавање нриврженика јој, но и опгате благостање; те тако снабдевање дотичних васпитаоника средствима за иоетизавање истог. Ваља пак даје у њеној руци из узрока, гато је на "много иозитивнијој основи, но друштво (нпр држава), јер није изложена иојединим сенарастичним струјама, које би — бивгаи у другатвеном стању према ситуацијама учестане — карактер васиитања ослабили, а тиме нраву цел му осујетили. Ово преимућство васпитања пак вал>а да, потиче. услед узвишене мисије вере и вероисповеди; имајући строго за девизу — као гато рекох — не само умножавање својих, но путем дугаевне хране — и оснажење друштвене заједиице: из чега ироизлази, право надзора и непосредног утицаја људске заједнице, државе. Ова реципрозност нак паралелисати само се тако може, ако средства за васпитање (наставуу ошнте) употребимо према захтевима друштвеног стања, животним потребама, прожмано вером — чуством религиозности — но не као узрок, већ последицу свему. Јер у човеку се не побуђује религиозност гато вера постоји, већ лоетаје он таким услед свога развића и самоевести да је несавршен; а по овоме пак васпитање религиозности ваља да је сходно природном развитку човека т. ј. индуктикно према стеченим појмовима. И ја, баш у овоме налазим иогрегаку данагањег нам истог васпитања. Ми данас узимамо веру као нешто поеебно и абстрактну науку исте, иоделив на ноједине оброке дајемо их васпитаонику, хотећи га тиме у од нас напред жељени опсег религиозности уживити, без обзира