Српски сион

С тр . 312.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 20

писму исказа и иаведе између другога ову лепу и истиниту,, али за протестантство немилу и убитачну сведоџбу: „Ви тежите, да проповедате на основу Библије. Лепо и красно. Али човек може ироиоведати са библијским ипре,кама, па ииак излагати такове ствари, које не одговарају иравоме смислу св. иисма." („Назаренство" стр. 51.) — Ово је доиста „лепо и красно", да већ лепше и красније бити не може. Жалост је само то, што да је човек тог истог Фрикарта, који је тако „лепо и красно" судити умео, занитао био; кад и на основу чега може „човек проповедатп са библијским изрекама," а да не „изложе такових ствари, које не одговарају иравоме смислу св. иисма? — он би као нротестантски свештеник одговарајући увијао и извијао свакако, лутао би од св. иисма до разума. али се ни дотакао не би — св. иредања! Оамо св. писмо није довољно, да би се смисао сваког места св. нисма тачно сватио и правилно разумео. Ни здрав разум не може нам јамчити за то, да смо неко место св. нисма иравилно сватили и добро разумели; јер се ни.Фрелиху здрав разум одрећи не може. А кад је тако: онда нам је нотпуно јасиа и истинита; онда тек увиђамо, колико је „лепа и красна" сведоџба „Аврелија епископа", у 5. нравилу Картагенског помесног сабора наведења: „Ми донуиггамо, да питања, која изнова ноникну, пошто су нејасна и са свим сакривена, захтевају пашега иретреса и оиределења. Али у погледу онога, што је са свим јасно установило божанствено писмо, није потреба да се оцлуке доносе, него треба просто томе следити." Дакле: једини основ за правилно сваћање и добро разумевање св. писма .јесте и бити може само „претрес и определење" множине људи, односно пастира и учитеља црквених, дакле „ иретрес и оиределење и сабора, или друкче „ оиределење" св. иредања, које се садржи у саборским правилима или списима и делима иастира и учитеља црквених. Ако су и чланови сабора разног мњења и уверења, онда је добро и истинито оно, које заступа веЛина. Тако се чини увек; тако се ноступа у свем; па тако се мора радити и поступати и у овом. Ми се чудимо и дивимо упорству и тврдоглавству назарена; но не само да се назаренима чудимо и дивимо ми, него се њиховом упор-

ству и тврдоглавству чуде и диве баш и сами иротестанши, те се због тога донекле чак и љуте на назарене. А ако ћемо строго и право, ми и не треба да се чудимо и дивимо назаренима, или бар да се њима чудимо и не дивимо тако и толико, колико — протестантима: та назарени су од реда људи ирости и неуки који нити хоће, а баш и да хоће не могу да знају шта је логика, нити су им пазната њена правила и њени закони ; а међу протестантима има иуно људи од знања и науке, који увиђају и увидети могу важност и неопходност логике, и којима су добро познате њене стазе и њени нутеви. 0 тога ако ће се протестанти коме чудити ц дивити, ако ће се на кога љутити, то нека се чуде и дпве и нека се љуте не на назарене, него на — саме себе. А да се ми протестантима чудити и дивити можемо, унраво морамо, уверићемо се и осведочити кад видимо, шта раде протестанти са св. писмом, са историјом, са св. предањем, те ио томе и са логиком. А то ћемо видити, то ћемо дознати, кад расмотримо наведена четир приговора протестантска против учења и веровања православне цркве о свепггенству. На I.) Учење и тврдња протестантска, да је „настирска служба пуномоћ од верних," да је на име „целокупно верујуће друштво" одрекло се своје свештеничке власти, односно евојевољно исту власт пренело и поверило „нарочитим за то одабраним," и за вршење свештеничких дужности „постављеним линама" — тако је непгго појмљиво и разумл^иво, да већ ничега појмљивијега и разумљивијега бити и не може; а јасно је учење то, по.јмљива је и разумљива тврдња та с тога што је то учење и та тврдња са свим ириродна иосљедица Лутеровог оцеиљења од римског кашолицизма. Иступив из римског католицизма, односно из истога искључен, од куда и од кога је и могао добити Лутер свештеничку власт, или боље вишу свештеничку власт? — Римска му црква те власти — као своме одступнику, односно прогнанику — дати није хтела, а баш ни могла. Исшочна, или боље иравославна црква му те власти баш никако дати није могла једно што иравославна и римска црква тада већ не беху у заједници, друго што Лутер нступив из римске цркве не хтеде се повратити источној цркви Христовој, те иридружити се