Српски сион

В р. 20.

„СРПСКИ

ш СИОН." С тр . 311.

излагању даљега рада ЕШО. споменућу само у опште, да се разнп подносци, расправљање о њима као и одлуке по њима у највише случајева тидали спољашње стране школства, а у најмање — унутрашње стране. Што је било размирида између општина учитеља, било којим му иоводом драго потицале су више из личних побуда, него што би по самој природи ствари требало да буде, Има општина са по 5—10 и више школа и учитеља, на ЕШО. ако једанпут ил' двапут за. годину дана што о њима дозна; а има, богме, општина и само с 1 школом и 1 учитељем, па то не прође месец дана, да се ошитина не жали на учитеља, или учитељ не тужи на општину. Неуредно издавање учитељ. плаће, закидање заслужене награде, распре око учитељ, станова и неспоразум у погледу ирава на огрев, све се то као црвен конац нровлачи кроз велик број тужаба и жалаба с једне стране од учитеља, с друге пак од општина. 0 свачему је било доста поднесака, само о подизању школ. зграда, о набављању школ. учила, о побељшању учитељ. плаће и о томе подобним било је најмање! А из прилога к овом извештају, у ко.јима је исказано целокупио стање свију народних школа у овој епархпји, види се, да је таквих иоднесака требало бити много више. Па вал>да ће их од сада бити! У погледу дисциплине може се казати. да је минуле 1897. год. била повољна. За целу годину није се десио ни један случај с оспособљеним учитељем, који би какву истрагу изазвао, а још мање какву казан за собом повукао. С не оспособљеним је већ мало више посла било; но и ти су случајеви истрагом и евент. кажњу ирешли у 1898. год. Ноднесећи сл. епарх. скупштини у довде изложеном свој извештај о срп. нар. вер. школама у темишварској дијецези као и о роду ЕШО. за 1896/7, одн. 1897. год. заједно с дотичним прилозима, слободан сам је најучтивије замолити, да, га и онако непотиуна и мањкава изволи на новољно знање узети. У Темишвару , 8. (20.) априла 1898. Јов. Попови^, пр. еп. шк. реФерент.

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО. 0 назаренима и њиховом учењу. Пише Југ Станикић парох. (Наставак.) Протестантн веле и тврде: 1.) . „да целокупно верујуће друштво има власт свршавати тајне, али да се избегну нереди, и да се одржи пристојност, не врши те своје власти, већ .је иоверава нарочитим за то одабраним и на то постављеним лидама"; 2.) „ко се обрати историји, тај ће наћи, да је управна власт у цркви првобитно, усљед изванредних околности, заиста била усредсређена у апостолима, али је за тим после њихове смрти нестало; или да су до половине III века сви верни имали право унраве, а тако звани пастири нису имали ни посебног степена, ни посебног карактера, ни авторитета; истом од тога доба присвојили су себи то ираво хришћански учитељи, вођени чувством частољубља и страшћу за госиодством"; 3.) „многи св.. оди и писци цркве називају све Хришћане свештеницима," као Ариген, св. Влатоусти, блажени Августин, св. Лав и Григорије двојеслов (Боротина „Полемика", П. део „0 Лутеранству" — у рукопису); и 4.) „пастирска служба није него пуномоћије од верних, а рукоположење је прости обред, који не саопштава нити благодати, нити власти." („Учење католичанске ' прав. цркве" од Влад. Гете-а у преводу Милоша Паренте, стр. 62.). Све се то може онако на иамет рећи и говорити, али се у књигу ни завирити не сме; јер кад се у књигу и само загледа, а још више кад се књига проучи, видиће се и засведочити, да књига каже и очи виде — јвдно, а разум изводи и уста говоре — друго. Да се пак може, па се доиста баш и св. писмо криво схваћа и разуме односно да се може и из св. писма на силу извести мисао. које у св. писму није, — о томе ћемо привести не нашу, него њину сведоџбу, односно сведока, коме ће иротестанти, као своме човеку, свакако хтети веровати. Кад је оно Фрелих у својим проповедима почео од учења своје цркве одступати, предпостављена му старешина, окружни свештеник Фрикарт — да би га од странпучице сачувао и одвратио — пише му, и у