Српски сион

С тр . 310.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 20.

главити узрок овоме лежи у самом устројству референтског звања, које иредставља једно једину лиде и — нико више! Нрема тако раз гранатом делокругу као и према тако великом послу референта, зар је мо^уће и замислити, да је један човек кадар с-ве те дужности смоћи. да би се могле баш као на сат вршити. Куда ће референт ире: или у 82 општине и 184 школа (поред дужности у вршачкој дијецези), или ће у седнице и канцеларију, у којој је он и шеф и — иисар! ? При том не сме се из вида изгубити, да је садашња пр. референт по пок. епарх. школ. референту Мити Долги примио своју дужност уз тако незгодне и непријазне околности, да му је референско звање за дуго било као неки лавиринт, али у коме се не нађе никаква Аријадна, која би га својим концем из њега на поље могла извести. Ако ћемо да оценимо одборов рад по тежини предмета, онда се може рећи, да је рад око одбране нар. школе био по најтежи те по најважнији Вршећи право врховног надзора и над нашим нар. вер. школама, држава води јака рачуна о свима приликама и појавама на пољу нашега нар. школства. У смислу тога права држ. школ. надзорници обилазе наше школе, испитују њихово стање и оцењују рад наших учитеља, па чим пронађу, да штогод по њихову мњењу, није на свом месту, одма,х то ЕШО. пријављују, с молбом и нозивом, да се овде и онде ириликом визитације школа, констатовани недостатци што пре уклоне, иначе ће бити принуђени, да о томе Њег. Преузвишености г. министру пријаву учине. Ти недостатци се махом састоје у оскудици школ. учила и намештаја, у трошности и незгодности школ. зграда или дворана, особито пак у неоспособности некојих „учитеља" и, најпосле, у незнању маф. језика. ЕШО. чини све могуће, да овде побројане недостатке уклони, позивајући дотичне општине, да оно што нема набаве, а што не ваља да поправе. Што се тиче „незнања" мађ. језика од стране оспособљених учитеља, ЕШО. у одбрани свагда наглашује „Паставну Основу", којом је колико градиво из мађ. језика у ком разреду наше вер. школе за израду одмерено, доказујући, да и онај учитељ, који „не зна" мађарски, увек још толико зна, да може захтевима „Наставне Основе" одговорити. А ваља нагласити, да је ту књигу Н>ег, Преузвишеиост г, министар, у колико се

односи на мађарски језик, на повољно знање узео. У осталом и ЕШО. је проникнут потпуним уверењем о томе, да сваки грађанин ове земље треба да зна државни језик у толико и колико му то прилике у приватном и ја^вном жнвоту са собом доносе, па настоји и сам за тим, да се настави држ. језика у нашим школама што већа иажња обраћа. И ко уме и хоће објективно да суди, мора признати, да је у томе погледу грдан корак у напред учињен. Колико се мађ. језик у нашим нар, школама негује то најбоље доказује ако не читаво море а оно прилично језеро мађарских буквара, граматика и читанака, који су за нашу децу нлп изворно написани, пли по страним нисцима прерађени. Него много је теже одбранити не оспособљене учитеље. Ту не може ЕШО. ни за шта да се ухвати, чиме би таку „педагошку снагу" у заштиту могао узети, већ сада позива дотичву општину, у којој се такав „учитељ" нађе да неодложно расиише .стечај, па да учитељ. место оспесобљеним лицем попуни. И једна ошптина распише стечај, једаннут, двапут и трипут у застонце, али све заман, јер нико неће да се јави на 60 и 80, или рецимо, чак и на 250 и 300 ф. На та.ј начин изда по нека општина на штампање стечаја скоро толико, колико учитељ. плаћа на годину износи. Е кад се нико не јави, онда неоспособљени учитељ остаје и на даље тамо где се затекао, докле држ. школ. надзорник опет једном не наиђе нањ, па опет не нотражи да се уклони. Тако се та невоља и главобоља с неоспособљеним учитељима из године у годину провлачила, док ево није доспела до епарх. скупштине, да је она једанпут за свагда ЕШО. скине с врата. Кад се све то, што напред рекосмо, у једно срачуна, мора се признати, да су тешка и претешка времена за наше нар. школе наступила. Само би грдан и неонростив грех био, кад би се хтело рећи, да је тим тешким и претешким временима сваки други пре крив него ми сами. Признајем, да се од наших нар. школа много, можда и сувише тражи, али да је у нас родољуба мало више у ствари него на речи, не би судбина наших школа данас о кончићу висила. Не хотећи се упуштати у појединости при