Српски сион

«.т»> 316

„СРПСКИ сион*

Вр. 20.

епарх. конзисторије" да изабере њеколицину, а не припусти свих 13 кандидата; на иротив истина је: да је дгужност Епарх. Конзисторије, да припусти у кандидацију свакога, макар и преко 13, који има односну најв. кр. Рескрипта од 10. августа 1868. прописану или министер. дозволом рескриптуалној квалиФикацији изједначену способност и који је у стању показати сгроги црквено-религиозни живот итд. (види §. 56. 1. П. најв. кр. рескрипта од 10. авг. 1868.) 0 „резону" нећемо да говоримо, тај појам конципирати, препуштамо конциписти, а тој ријечи корен тражити и наћи, остављамо Филологу. 7.) није истина, да Васу Вањанина Епарх. Конзисторија „или боље владика Михајло" у кандидацију за Кореничку парохију протопопију, „није прииустио" зато, „да би како било нротурио свог човјека тамо, који такове квалиФикације нема; истина је то: да Васу Бањанина Епарх. Конзисторија није ирипустила у ту кандидацију за нроту у Кореници с тога, тто је Васо Бањанин морао сносити пошљедице дисциплинарие једне казне, изречене баш у то доба, која сама собом, искључује сваку могућност од млађега ностати старијим (од админ. нарохије — иротом). Осим тога није истина, да је данашњи прота корепички тако дошао у Кореницу што га је „владика Михајло иротурио ..." не, Михаило Стакић ирота-парох у Кореници, добиојеод69, 66 гласова против млађега једнога брата, који има „гимп. матуру и већ богословију и .. . катихетски испит". 8.) није истина, да је парох Огулински јереј М. Грубор, који је већ 11 година свештеник, и кога је блаженопочивши Енискои ТеоФан као ваљана и смирена свештеника „протурио" за пароха у Огулину, и који је одликоваи црвеним појасом и који је члан и конзисторије и админ. одбора у Плашком „раг ог(1ге", т. ј силом, самовољно утриан у кандидацију 2. избора иароха у Карловцу; на против истина је, да је тај Грубор молио Конзисторију, да га прииусти поновном избору и да га је конзисторија, немајући ништа иротив те молбе, нриступила с тим, ако га црквена оЋштина прими. 9.) није истина, да се ма ко, дакле ни већина скунштинара, заииснички оградио, против кандидације Груборове; на против истина је, да се поновни избор обавио и прогласио без икаквсо записничкога протеста или приговора, са кандидацијом Грубора.

10.) није истина, да је црквена општина у Карловцу у одредби другога избора иароха, видила „незаконитост" и „нечисте намјере" и злоковарни „план владичин"; на нротив истина је , да је црквена општина, „опет радосно прихватила" (то каже и сам Бич(ић) у „Србобрану", ту „незаконитост", похвалила Епарх. Конзисторију и за ту поновнога избора одредбу на предлог Филолога проФесора Ратковића, за кога веле, да је најагилнији у крилу „независиих и слободних" скунштинара, изразила записнички своје слободно и независно признање. 11.) није истина , да је владика Михајло ствар избора пароха у Карловцу, самовољно развлачио користи Муждекине ради; на против истина је, да је Епископ Михаил ствар избора пароха карловачкога пожуривао , ма да је сама општина карловачка самовољним и незаконитим саставл.ањем „стечаја" за ствар избора, обзиром на вријеме и ток његов штетно дјеловала, тако, да је за закониту суспензију одређенога избора пароха, довољно материјала и подлоге било. 12.) није истина, да су „карловчани најучтивије га (владику) замолили, да их саслуша и то у српској школи с разлога тога, што оволики скуп молитеља иросто не би могао на. другом, приватном мјесту да стане; на против истина је, да тај скуп молитеља није био толики, да га не би могао владика нримити у свом стану. 13.) није истина , да је „ владика Михаило именовао Милу Грубора парохом Карловачкијем"; на против истина је, да је Епарх. Конзисторија горњо-карловачка у својој сједници од 16. (28.) априла 1898. на позив Еиископа-Дијецезана, који је то оном „скупу" у Карловцу и обећао, у смислу нривр. Еиарх. Уредбе иоименичним гласањем, једногласно , ријешили, да М. Грубор буде иарохом у Карловцу. А у тој сједници Еиарх. конзисторије било је 7 свештених и 3 свјетов. члана свега — 10 чланова. Је ли то било све законито, или не, ријешиће виша инстанција, јер, како чујемо, иослужила се слободна и независна већина скупштине карловачке, §. 15. IV. д. октроисане, из неслободнога доба прошлога вијека, Конзистор. системе и ноднијела Њ. Светости у Карловце тужбу нротив Конзисторије Г.-Карловачке. Према свему томе, шта је — истина у овој ствари. Ништа, што је имало за задаћу, да прикаже свештенству и народу владику Михаила као самовољна, обијесна, злобна, пакосна, човјека без осјећаја праведности,