Српски сион

С тр . 330

„СРПСКИ СИОН."

В р. 21

хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим једнога Бога? И одмах разумјевши Исус духом својим да они тако помишљају у себи рече им: што тако помишљате у срцима својима? Шта је лакше? рећи узетоме: опраштају ти се греси? или }>ећи : устани и узми одар свој, и ходи? По да знате, да власт има син човечији на земљи опраштати грехе (рече узетоме). Теби говорим устани и узми одар свој и иди дома." (Мар. 2., 1.-11.). Из овога јеванђелскога догађаја дознајемо, да је онраштати грехе у власти само — Бога јединога; јер на реч Христову узетоме; „синко! онраштају ти се греси твоји," књижевници мисле у себи : „Шта овај хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим Бога једнога?" Врло је важно овде то, што Христос не вели књижевницима, да су они на кривоме путу, да су у заблуди, кад мисле, да власт опраштати грехе нрипада јединоме Богу. На против Он то својим ћутањем и с&м признаје и истинитост књижевничких мисли потврђује. Но потврђујући истинитост и правилност књижевничких мисли, Христос им уједно коре и изобличава, што они гледају на Њега само као на са свим обична „сина човечија", а не ће да мисле и верују, да је Он у истини нешто са свим друго, много више од „сина човечја." С тога им и вели: „Но да знате, да власт има син човечиј иа земљи опраштати грехе," и тим их речима уверава, да Он, и ако „син човечиј" ипак „има власт на земљи опраштати грехе", а за то, што је Он „изашао од оца", или боље „од Бога и дошао на свет." (Јов. 16., 27.— 28.), те што је Он и отац „једно". (Јов. 10., 30.) Христос дакле сведочи и уверава књижевнике, да и ако је на оку и по изгледу „син човечиј," али је у самој ствари Божји син и Бог, и наравно да као такав Еећ и по мишљењу и веровању самих књижевника — „има власт на земљи опраштати грехе." Влает ту „опраштања грехова", коју је Христос — као „син човечиј", или боље и правије као син Божји и Бог — имао, предао је Он својим апостолима Духом светим; „примите Дух свети. Којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће се." (Јов. 20., 22, —23.). —Дакле: апостоли су власт „опраштања и задржавање" грехова нримили од Христа, као Божја сина и Бога,

коме једино та власт прииада, и који ју је једини могао дати и поверити другоме. Између других црава свештеничких једно је и то, да могу „опраштати и задржавати" људима грехе. Па од кога су добили и добити могли ту божанску власт свештеници? — Од кога другога, до ли — од Бога. А што кажу нротестанти! Власт свештеничка, дакле и власт „опраштања и задржања" људских грехова припада „целокуином верујућем друштву." Дакле је власт „опраштања и задржавања" људских грехова — људска власт ?! На ово би се дало много што-шта надовезати; из овог протестантског учења могло би се доста што-шта извести и закључити; — но ми тога чинити нећемо. Доста нам је и то, да смо јасним речима св. писма показали и доказали, да власт „опраштања и задржавања" грехова, које .је један део власти свештеничке припада једноме Богу, да је дакле то власт божанска, и да власт ту једини Бог може давати и поверавати другоме; међу тим иротестанти тврде, да је то власт — људска, и да ју људи могу дати и уступити коме хоће. А коме ћемо више веровати: св. писму или протестантима ? То бар није тешко иогодити, ту не треба млого мислити. Но могли би иротестанти имати донекле и право кад тврде и уче, да, свештеничка власт нринада „целокуином верујућем друштву". Жалост је само њихова то, што они и ту, где би могли имати право, — немају право; а за то, јер бркају појмове, и јер две разне стрвари изједначују, у једно сливају. На нме, они појам права на власт свештеничку бркају и мешају са појмом о самој власти свештеничкој: они то, што сваки члан цркве Христове може примити и имати власт свештеничку, узимају, као да дотични ту власт већ и има. Међу тим: моћи имати и у истини имати, то није једно, то су две сасвим различне ствари. — Као што је већ речено свештенство у старом завету беше везано за једно племе, Левијево; свештенство пак цркве Христове не само да није везано за једно племе некога народа, него баш ни за читав један народ; право на свештенство односно могућност иримити и имати свештеничку власт у цркви Христовој ирипада доиста „целокупном верујућем друштву" и односно сваком члану тога друштва. И тиме се управо разли-