Српски сион

С тр . 328.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 21.

могу гледе исхода ове парнице — само толико јавити, да је црква и школа Орбима досуђена и то само с тога, што су Романи себи у току парнице нову цркву сазидали, те изјавиии, да они пмају своју цркву, и да нм стара црква није нотребна. Ова је нарница ио Србе у толико неповољно довршена, што су ови осуђени, да су дужни Романима неки 23.0000 фор. у име одкупа за цркву и школу иснлатити. Ово је грдан терет што је на мехалско српско становништво — које ј«два 900 душа но највише сиротиње броји, наваљен. Мислило се да ће сриски живаљ у Мехали, нритиснут оваким грдним теретом, угушен бити, и да ће га нестати. Но ту се иоказало шта је кадра тврда воља и истрајност шта ли љубав Орбпнова нрема својој прадедовској вери. — Мехалски Срби нису клонули духом. — Задахнути и охрабрени љубављу нрема својој прадедовској цркви, унеше се из петиних жила, и прикушше у току од 5 година дана речену-одкуцну своту и исплатише Романе. Ово је доиста сваке похвале достојно, ту су показали Срби Мехалчани шта могу сложна браћа сгворити. Истина да су са свију страна у тој њиховој племенитој цели, да цркву своју спасу, својски подпомогнути. Његово Високонреосвештенство Госиодин Никанор ГХоновић епископ наш притекао им је својом дарежљивом руком у помоћ са 200 ф. Саборски одбор даровао им је из фонда за иомешане општине 3000 фор. Темишварско-фабричка српска црквена општина притекла им је у помоћ са 200 ф. Српска темишварско-градска црквена општина позајмила им је без интереса 1500 ф. с том дозволом, да ову своту у годишњим оброцима по 150 ф. одплаћивати могу. — А у најновије доба срећа их нослужила, да су добили урбариалну парницу, којом су им повраћени они 48 ланаца црквене земље, што су при негда сироведеној комасацији нестали били. Од ових морали су до душе уступити ноловину Романима, но ипак им је остало 24 ланца земље, што реирезентује вредност од 8000 фор. тако можемо рећи, да је мехалска сриска црквена општина сиашена од оне онасности. ко.ја је прегила, да ће под притиском грдног терета изданути, и да сада с поуздањем може у будућиост погледати и свој рад око развитка цркве и народности продужити. У. Деобна парница оиштине чаковачке

довршена је прилично повољно по чаковачке Србе. И ако нисам ову општину непосредно бранио и заступао ипак сам на исход парнице носредно утицао тиме, што сам по жељи пок. Петра Ивковића као заступннка иаше хијерархије и епархије заступао чаковачке грке, који су се накнадно у парници умешали и искали да се њима једна трећина целог имања досуди. После смрти пок. Ивковића понудила је општина мени заступство, но ја то нисам могао примити, јер сам као што горе рекох грке заступао. С тога оиштина по мојој препоруци опуномоћи адвоката Ђорђа Малића из Буданеште — а овај мене субесгитуише, п тако ми се дала прилика да. и у овој нарници изнесем она начела, која сам у мојим од мене вођеним иарницама истак^о, ол којих је суд само то усвојио, да је ноделу имања не по броју душа него на основу паритета спровео и на два једнака дела поделио. Цркву нак ма да се Срби у мањини налазе, овима досудио. — За откуп цркве и другог неиоделивог имања имају Срби Романима неки 15000 ф. да плате. И ово је до' душе велики терет за наше Чаковце, но ако и они буду тако заданути чистом љубављу и пожртвовањем према својој цркви и вери као што су Мехалчани били, то ће они са лакоћом скинути све оне терете, којима су по смислу судски пресуда обложени. Они ће моћи то у толико лакше учинити, што имају значајан Рошуловићев фонд, који им све месне црквено-просветне нотребе иодмирује. VI. У Мопошшору, где имаде 295 душа Срба, а 937 душа Романа, нисмо водили са Романима парницу, него смо путем ванпарбене измире деобу снровели. Према томе морали смо се при деоби подврћи наредбама карловачке погодбе и цело имање према броју душа поделити и то с тога, што су одношаји између Срба и Романа у овој општини несносним постали. Ово је једна од они општина, која је при установљењу романске хијерархије под јурисдикцију ове подиала. —Романи ободрени тиме што су моношторски Срби иод њихову власт подпали, нису респектовали онај тоЈшз У1Уепс1Ј, који је год. 1872-ге ири првом покушају измире установљен, и по коме су Срби имали права искати, да им се постави један срнски свештеник, који ће сваке друге недеље литургију на славено-српском језику служити