Српски сион

Стр 346.

„СРПСКИ

сион*.

Б р . 22.

тако да сваки члан тај нпје могао погрешити и заблудити: на што онда учитељи, на што вође и чувари у цркви тој ? Има ли онда смисла наредба Христова апостолима дата: идиге и научите све народе . . учећи их да све држе. што сам вам заповедао"? Могу ли сви чланови цркве Христове бити и учитељи и ученици, и вође и вођени и чувари и чувани? Тако је са влашћу учитељском и пастирском, а тако бити мора, па тако и јесте и са трећом граном власти апостолске, односно свештеничке, са влапгћу свештенодејственом. Да је Христос мислио дати ову власт свима члановима цркве своје, свима вернима, Он тада не би рекао и рећи могао апостолима: „идите и научите све народе крстећи их," неко би рекао и рећи морао: „идите и. научите све народе да крсте", или: „идите и научите све народе крстећи их и упутивши их, да крсте ва име оца и сина и светога Духа." Но и овде се намеће питање: ако ће сви крстити, то кога ће крстити? Сами себе, или један другог?! Јасно је дакле да је сам Христос хтео, да у Љеговој цркви буду: учитељи и ученици, вође и вођени, пастири и стадо, вршиоци св. тајана и они, над којим се исте врше; и да је сам Христос за учитеље, вође, пастире и свештенослужител>е поставио своје апостоле, те њима — као таковима, а на корист цркве и спас свиколиких чланова њених — обећао и рекао: „и ево ја сам свама у све дане до свршетка века." Христос је „истина" (Јов. 14., 6.), те је и свака реч његова „истина"; према томе и реч Његова да ће бити са апостолима својима „у све дане до свршетка века" мора бити „истина". — Но Христос није био, ни бити могао са апостолима својима „у све дане до свршетка века" за то, што апостоли „до свршетка века" ни живити могли нису. Излазило би дакле, да та реч Христова и није — „истина". Но како та реч Христова „истина" бити мора, и „истина" јесте: то је „истина", да је Христос са апостолима, својима бити могао „у све дане до свршетка века" само у лицу њихових насљедника, црејемника, заменнка. Та и са апостолима је својима Христос био само за то, што они беху учитељи, вође и пастири цркве и стада Његова. Па кад Христос има бити „у све дане до свршетка века" са учитељима, вођама и пастирима цркве своје: онда

је са свим све једно, да ли су ти учитељи, вође и пастири сами апостоли, или су то њихови наследници, прејемници, заменици. — У цркви, дакле, Христовој имали су бити и постојати учитељи, вође и настири „у све дане до свршетка века"; па како је Христос обећао, да ће бити са тим учитељима, вођама и пасгирима„ у све дане до свршетка века": то је јасно и несумњиво, да она служба и власт, коју је Христос учитељима, вођама и пастирима цркве своје поверио и предао никад „свима вернима" никад „целокупном верујућем друштву" иоверена и предана бити могла није. Протестанти веле и тврде, да су апостоли доиста били учитељи, воће и пастири цркве Христове, али „усљед изванредних околности." — Које и какве су то „изванредних околности," које су одлучно налагале, да „управна власт првобитно буде усредсређена у апостолима"; и опет које и какве су то — зар повољне — околности, које су не само допуштале, него баш и неминовно захтевале, да се „управна власт у цркви после смрти апостола на вршење свима вернима" преда? Који и какав је то узрок и разлог био, који је налагао, да у малобројној цркви Христовој Богом постављени учитељи, вође и чувари бити морају; а који и какав је то узрок и разлог бити могао, који је захтевао, да тога у млогобројној цркви Христовој бити не може и не сме? А ако су биш и били нужни какви учитељи, вође и пастири, то их није смео, или бар није морао иостављати Бог, него су их могли, иа и морали постављати „сви верни, целокупно верујуће друштво". — Прво би требало, да протестанти те „изванредне," ка.о и оне повољне „околности" тачно поброје и свестрано расветле, па онда би се могло приступити разбору и расматрању тих „изванредних", као и повољних „околности", и тек на послетку би се могао човек тим „околностима" или иоклонити, ПЛИ ИХ — уКЛОНИТИ. (Наставиће се.) Ко је надлежан, да одреди и проведе, да житељи назареноке секте даду овоју децу крстити? У трећој овогодишњој свесци нравничког листа „Мјебесшк" читамо ово: Уиравне области су надлежне, да одреде и ироведу : да житељи назаренске секте даду своју дјецу крстити ? На темељу пријаве опћинског поглаварства у А., да житељи С. Г. и др. као припадиици