Српски сион

„СРПСКИ сион в

С тр . 339.

Тиме хоће да каже, да му ваља поверено сачувати у истом облику. Чисто злато си прммио, злато ти ваља и вратити. Ја не ћу место злата жељезо или олово, ја не ћу само сјај од злата, већ чисто право злато. Учи као што си и до сада учио, ипак само тако сиш сИса§ по\е, иоп сИсаб поуа".* И заиста истине њене добијаху према духу времена и начину мишљења разне облике, оне се према приликама и потребама развијаху, али је овим алемима божанствене науке Христове сачуван у цркви исти сјај и стара лепота; она је ипак остала иста и непромењеиа. Но све да је и тако, све да је и онравдана противничка тврдња, ипак не даје праиа на игноровање религије и цркве. Значај и важносг релнгије тако је замашна за човечанство, да јој оно до века мора високу пошту одавати. Историја нам је учитељица живота, па нека нас/она поучи и овде. Прелистајмо је за час и на мах ће нам насти у очи значај религије у културном животу човечанста. Религија је — била, она лажна или истинита, била у облику Конфучијева материјализма, Брамина и Будина пантеизма, Зороастрова дуализма, грчко-римскога антропоморфизма. или у облику Мухамедове религијске системе и најзад јудејскога Богом окривеног монотеизма — од увек давала одлучан правац и ток културном и нолитичком животу онога народа, у којем је никла. Доцирнућемо навлаш грчко-римску религију и поклонике њене. Чозечанство се и данас диви величанственим творевинама незнатнога народа грчког, у којима је дух његов изразио своју уметничку, моралну и интектуалну снагу. Мајсторске грађевине генијалнога вајара Фидије, на Илијада и Одисеја „ови, по Шилеру, вечити споменици највећега песничкога духа свију векова и народа" и друге изјаве великога духа грчког осгају просвећеном свету само као предмети дивљења и обожавања, само као непоностижни идејали. И за све то дугују Грци захвалност својбј шареној и ако неистинитој религији, јер религија та беше мајдан, из којега је велики геније грчкога народа црпао непрегледну графу за потоњу славу. Религија та, која је мали грчки народ тако узвисила, уливала је моралне снаге и духа и у окорело срце римскога ратника, те му нрибављала поуз* Утс. Т ј вгш. — Соттош4огтт сар. 22.

дана оружја за политичко и културно освајање васељене. Тако ове људскерелигије. А шта да рекнемо тек о божанственој истинито.ј религији Христовој и св. цркви Његовој. Колики је она нреокрет учинила у друштву људском, које се одликоваше многим мрачним странама! Значај хришћанства за човечански живот у свима нијансама његовим и сувише је велик и познат, а да ми не осећамо ни снаге ни нотребе понављат« га. Хоће до душе противници, да поколебају и умање значај хришћанске установе, па у намери тој показују на средњн ! век. „век мрака заблуда", и у којем је папство развијало своју тиранску моћ и угушивало сваки зрачак слободне мисли. Ночевши од средњега века — приговарају неки — западна црква као да је узела себи за задатак, да кочи точак просвете и цивилизације. Оа својим страшним оружјем: инквизицијом, тортуром, анатемама она је умела вековима дрмати и управљати крмом западњачкога света, питајући га бесмпсленим мистеријама и лаковерјем. Но да ли је то тако? На први нам поглед изгледа да јесте. Али имајући за критеријон при оцењивању појединих епоха један велики принцип у историји: историјску нужност, ми долазимо до сасвим противнога резултата. „Свемоћ цркве у средњем веку била је историјска потреба, јер је она једина могла да утече повољно на варварска нлемена германска, на питомљење њихово, да их шго пре оспособи за културу као и да их одржи у великој културној заједници. Само иосле заблуда средњевековних могла је доћи тежња за истином, после слеин вере — истина".* У осталом реч је о западној цркви и односи њени према последоваоцима њеним какви су — да су, али ми имамо на уму поглавито православну цркву српску и српска чеда њена. И с болом у душп питамо се: еда ли је црква светосавска заслужила такво неноверење омладине своје; еда ли је велики просветитељ и светитељ Сава подиже и утврди, да је „чада" његова поколебају, презру? Православна црква у опће не беше од неповољна утецаја на источне народне. Узрок ће бити у томе, што она по Дреперу, није била никада иротивница науке, него је у доба разилажења свога од науке стрпељиво ишче* Др. Драг. М. Пашшвић — Историзам и рацијонализаж-