Српски сион

С тр . 340.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 22.

кивала време, када ће наука опет доћи у склад с њоме. „И — није се никад преварила." Шта је пак та црква била специјално за српски народ речито говори сваки листак историје његове. У кобна она времена љутога роиства српског под Турцима, одакле је паћеницима блиснула прва зрака наде на ведрије дане? Где се разлегаху ситни звуци гусала јаворових нотпаљујући песмом о прешлој слави жар љубави према дичним прецима а мржње и освете према крвницима и нодгревајући слатку мисао о слободи знатној? Где се васпитаваше цвет омладине српске? Где се набоље чуваше, неговаше књижевност црквена и народна? У манастирима, српским, у црквама српским, који беху културни и просветни центри на,родни. А смирене слуге олтара Божјег наоружане частним крстом и узвишеном речи Божјом беху покретачи и будилници свести народне, беху они, који су једини сачували петвековног аученика од коначне пропасти. Таква црква бејаше онда, такви свећеници бејаху у време оно! Па зар омладина, омладина зар да је игнорује?! Али то беше у старо време У старо оно славно време поштиваше се црква и служитељи њени нада све А данас? Да ли је и данас она предмет одушевљења и обожавања? На жалост — не, бар у данашње омладине. Да се није можда огрешила о узвишена начела стародревне црке аностолске и свети позив свој ? Не, никако не, грех је и иомислити, јер она је света и непогрешива. Да ли садањи наши свећеници иду стопама старих наших идејалних отаца црквених, да ли су они као такови поштовани и виђени у пастви својој ? Дижу се са свих страна противници, бацају тамне сеаке на њих и рад њихов, говоре на сва уста, да код данашњих свећеника црква и народ осећа само терет на врату, те за доказ томе показују на „назаренство", „унију" и на друге жалосне појаве као плодове свећеничкога немара. Но ако је и тако (али црква се и данас дичи и поноси многим светлим примерима добрих пастира) да ли су те абнормалне прилике у цркви природна последица хришћанске установе? Смемо ли ради тога хладнети према вери и цркви? У Кинеза има једна пословица, која гласи:

„Апсане су затворене и дању и ноћу и опет су увек пуне; цркве стоје једнако отворене и у њима нигди никога". А ко је томе узрок? Нико други одговарају противници, до свећеници. Они су својим немаром и лошим нримером изгубили сваки углед у народу, а тиме је и народ занемарио св. цркву своју. Тако умујући они су најзад дошли до тога, да религију као корисну установу за човечанство треба задржати, а цркву са свима т. зв. „фориалностима" у њој и служитељима њеним уншнтити, свргнути. Ова мисао о могућности ексистенције религије у срцу човечјем без формалних израза њенвх као да се оснива на оној Еантовој: да би религија постала ненотребном за човечанство, каца би се оно попело на таки стуиањ образованости, да би га сама дужносш и унутарња нека сила гонила на нзвршивање моралних дела. Када ће и хоће ли у опће наступити то блажено по Канту доба, то је ствар далеке будућности. Ми пак смемо за сада тврдити, да човечанство без религије, као ни религија без цркве, служитеља њених и свих формалности у њој не може бити. Ја у томе обраћам поглавито пажњу на српски народ, у којем још није преотела маха западњачка цивилизација са својим добрим и рђавим плодовима. Шта би био српски народ без своје вере нравославне ? Оно што биљка без животворне светлости. Недогледни значај вере и цркве за Србе и преку потребу њену пређе смо истакли, сада нам ваља рећи коју о формалним изразима, њеним. Наш је народ у главном доста религијозан. Та, је клица а рпоп у њему, као и у сваком човеку. Но та би клица религиозносги могла у току времена учманути и можда сасвим се збрисати. Да се то не догоди осетила се још у прва времена потреба цркве, са иконама, св. Тајнама, обредима, церемонијама. Изоставите сада иконе и друге „формалносги" из цркве као излишне и непотребне и црква ће до скора постати непотребном, нростом и неуком народу. Са престанком цркве престала би ваљада с временом и религијозност у народу. И шта сте онда урадили? Оно исто, што и да сте му спремили моралну и нолитичку пропаст. Да је назадак и пропадање нриродна последица поменутих узрока видећемо одмах. Сриски је народ интелектуално даровит народ,