Српски сион

Вг. 22.

„СРПСКИ СИОН

С тр . 341.

што му не спори просвећени свет, а то сведоче његове величанствене умне творовине. Душа срп. народа окићена је дивним врлинама; у њему је необично развијено понаособ естетско чувство т. ј. љубав према свему што је лепо, добро, племенито и узвишено. 0 томе мам дају сведочанства његове петвековне борбе „за крст часни и слободу златну", као и сама наклоност према спољној лепоти н. пр. народни обичаји, ношња, на коју је сиромах често део свој иметак залагао. Па, то баш иде у помоћ нашој тврдњи. Срби су из љубави према узвишеном пригрлили узвишену науку Христову, а из љубави ппема леном примили старе хришћанске лепе обичаје; зидање лепих храмова и украшаване њихово уметничким иконама. Течајем векова то се тако шљубило са душом народа тога, да чупањем једнога или другога унинггавамо обоје, а уништавањем обојега, при тесној вези народности са вером, убијамо душу народну, рушимо у прах и пепео његову моралну, његову политичку ексистенцију. Омладина дакле савремена мора рачунати са том чињеницом, па у интересу свога милога народа, коме је она дика и узданица, променути расположење према св. цркви и лепој вери прадедовској. Око цркве своје мора се омладина савити, као чеда око своје мајке, у њој тражити тиха пристаништа, њу иригрлити. Та црква је иравославна са материнском милоштом од увек ирикупљала црквену и расплакану дену своју, храбрила их да не падну духом, тешила их надом на ведрије изгледе у будућност. Црква је та подигла малаксале мученике, сачувавши им нетакнуто и неоскврљено име и све, што .је Орбину од бесцен — вредности. У томе лежи срећа и спас народа нам погиштеног. То је поље, на коме треба омладинац да окуша своју снагу и способност у раду на напретку и срећи свога народа. А докле год се може с правом и болом у души вапити са песником: „Омладино дико стара, „Омладино јаде млад! „Камо она стара жара? „Камо онај рушиград?"* чнак је, да та омладина „сном мртвијем спава", да се гаси она-ј стари жар патријотизма и скопчане с њим љубави, оне старе српске љубави према цркви и вери. Жалосна појава, али * Л. Костић. — Песме II.

горка и чемерна истина. Данашњи омладинац носи се другим мислима, другим идејалима. Снасавао би човечанство, а народ му на очиглед пада у провалију без наде на спае, Пред туђом би кућом да мете, а пред својом не види гомилу ђубрета. Ова иојава има до душе и својих добрих страна, али у данашњим нриликама нашим не заслужу,-е похвалу. У осталом прошло је томе време. Свему има краја. Космополитизам новлачи се у XIX. веку, а уступа место нацијоналноме духу. Оно, што је по доктринама XVIII. века било иредмет обожавања и жуђена сврха: идивидуална слобода и личност, иостаје данас гола илузија, а народна личност диже се у пуној светлости. Ирезрено у ХУШ. веку хришћанство и замењено природном религијом данас се признаје опет као једина истинита религија, на којој се базира морал. Дух времена сад је таки. Па зар да ми не пођемо за њим? Дух времена и садање јадне прилике наше, у којима са страхом гледамо престиж, надмоћ туђега елемента народносног и погибао неизбежнога претанања с њим, захтевају озбиљних радника на пољу религијозном, пјмсбетном и економском, који уједно морају бити у одушевљеки будилници нацијоналпе свести. То је задатак и света дужност у првоме реду омладине наше. Да ли ће иак она моћи са успехом вршити тај племемити задатак и доћи до жуђене сврхе: економске и просветне снаге народне зависи од средстава, којима се послужи. Најбоље средство и једини поуздани ослонац омладини у раду треба и мора да буде црква и вера иравославна , која је од увек била, јесте и биће животном потребом народа срнскога докле га траје. Само ће тако омладина садања завредити дично и часно име ово, којим се с правом поносила некадања; само ће тако моћи с ведрим челом и пуним уверењем о савесном иснуњењу своје мисије „изаћ' пред Милоша и пред друге српске соколове, који живе докле сунце грије." У Недељу 7. по св. Пасци 1898. Двобој пред хришћанеким моралом. Написао (1г. Ц. КаГбсН. превео Ст. С. Илкић. А.) Порекло двобоја. Веома многи чланови данашњега друштва живе у том чврстом уверењу, да је