Српски сион

С тр . 342.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 22.

степен просвете и цивилизације на коме данас стојимо, продукат новијега доба и да прошла столећа а особито толико омражени средњи век, апсолутно никаква удела немају у високом степену данашње циви лизације. Синови „иуха времена" озбиљно тврде, да наше столеће стоји у дијаме тралној противности у сваком погледу, нрема мрачњачком и варварском средњем веку. Поред свега горе реченога врло је карактеристична та појава, што се баш они исти, који се највише блатом бацају на средњи век, најчвршће иридржавају једне средњевековне иредрасуде и варварска обичаја. Та глуна иредрасуда и тај варварски обичај јесте двобој, коме данашњим даном веома много честитих и ваљаних живота на ргву падају. Из ових неколико речи, које у место преговора пустисмо, увидети могу пошто вани читаоци, да ћемо чланак овај двобоју иосветити. Потрудићемо се да овај велеважни дредмег са гледишга хришћанског морала и са гледишта незанесена и здрава разума расветлимо и нрикажемо. Држимо да нећемо иогрешити ако ову расправу започнемо с пореклом и историчким развитком двобоја. Наиосредно порекло двобоја јесте у средњем веку, јер се он у овом веку први пут појавио код варварских народа. Поред свега тога ираво му је порекло много старије. Но својој суштини двобој је право и врло велико зло. (Јваком злу иак извор је прво зло: први, прародитељски грех. Порекло двобоја исто као и порекло рата дакле можемо и морамо тражити једино у морално изопаченој ирироди човечјој. Ово нам нотврђују и речи св. аиосгола Јакова, који говори: Ошкуда рашовп и распре ме!уј вама? Не отуда ли, ОД сласти ваших, које се боре у вашим удима? (4. 1.) Када мађу људима ие би владале иредрасуде и разне друге ненодопштине као што су: иакост, освета, славољубље, гордост, свадљивост и т. д. ратовања би за цело нестало не само међу народима, већ би престале и борбе међу појединцима, у које се и двобој увршћује; но будући да

је човек само човек, дакле вазда још не савршен с тога још увек има и у будуће биће увек такових људи, који ће ненре стано раскидати благе везе мира и заповедати међусобне кивге, из чега сљеди, да ће и двобоја увек бити, ако и ле у данашњем, а оно ма у којем другом облику. Нећемо овде говорнти о томе, којим би начином спречили размирице које се међу двојицом или више њих појављују ; ово је — као што рекосмо и као што ћемо касније поновити — с погледом на Фактично сгање човечје посве немогуће учинити; жеља нам је, да докажемо како је глуи и незгодан начин, да се размирице међу двојицом или више њих двобојем раснрав љају, и да би у том иогледу вал^ало упо требљавати друга средства, која би много више одговарала досгојанству човекову и која би била много разумнија од двобоја. Да пређемо сада на порекло ередњевековног двобоја. Сви они који тврде да је норекло двобоја у средњем веку, ннсу довољно обазриви нри избору и употреби овога израза. Овакова тврдња може се на више начина разумевати. Праву истнну ћемо тек тада изрећи, када будемо тврдили, да су средњевековни двобоји пореклом од оних сује верних и варварским народа, који су почињући са иетим столећем но Христу, ноплавили евронско друштво, које је било баш у стадијуму преображаја па хришћанском темељу. Мислимо овде поглавито Бургунде и Лонгобарде, који су погрешно веровали, да је Физична, то ^ест телесна снага најцелисходније ересгво правоеуђа ; да се врлина части и ноштења састоји у телесној храбрости и да се у исходу двобоја воља Божја и суд Божји пројављује. Не можемо се дакле ни најмање чудити, што је за владања овакових иредрасуда, бургунски кнсз Гупебалд (око 530. год)законом приморавао завађене сгранке, да зађавице своје двобојем решавају. Не чудимо се ни мало, што се с траговима ове предрасуде сретамо и у животу Лонгобарда, као шго нас не може изненадити ни та околност, да се средњевековно друштово, — које је већином из номенута два народа развило — столећима придржавало