Српски сион

,СРПСКИ СИОН." С тр . 379

Кр. 24

геренције ие само у автономној управи него и у авчоновној легислацији. Ја Круни не нризнајем никаква Д ])у1'а права, пикаквих прерогатива, до само опа, што се оспивају на IX. зак. чл. од 1868., а извиру нз права врховног државног надзора. Нећу да се унуштам у поједине добре стране овога Устава, него ћу само да иоменем сувремено питање, због кога баш сада водимо борбу са државном власти, а то је нреважно питање црквено-народног имања. Да ништа друго нема у овоме предлогу за нар. црквени Устав, што га је предложио Саборски Одбор, до само оне одредбе гледе руковања са црквеним и манастирским добрима — па би већ и само тога ради вал,ало примити тај Устав. Заиста је непојмљиво како се може војевати против оваког Устава. Та проучите само пажљиво све одредбе, на ће те се из њих уверити, да нама пе само држава него и енископат чини многе и важие концесије, а за све то дајемо ми епископату само засебни избор саборских свештеничких посланика — што је већ но себи инхерентно појму црквепе автономије. Дакле, не чинимо ми концесије него енископи чине концесије, а држава враћа пам све оно, што је до сада неправедпо било у п,ени&/ рукама. Да пређем сада на положај цркве паше нрема држави, а но одредбама овог народ. црквеног Устава. Ја вам могу из самог Милетићевог устава доказати: да је он у попуштању нрема држави отишао даље од нас, Др. Миша МмхајловиИ: То је било пре 30 година! Др. НикаМаксимовиЛ: Јесге, али су онда околности нашега народпог живо^а у овој држави биле много лакше, а данас су много теже. Ја годинама живим усамљен са нородицом својом, удаљен од света, ретко долазим у додир са меродавним круговима, па не могу чисто да знам откуда је влада нопустила старом тражењу нашем: да градимо себи један нар. цркв устав — те тиме стала па наше становиште. Али је Факт, а ено вазда доказа га то у Уставу, да је држава свуда поиустила.

Др. И. ВучетиЛ: Где? Др. МаксимовнК: Свугде. Пре свега, Устав пема више клаузуле саборског устројства, пема администратора. Др. II. НучешиЛ: То није јасно у Уетаву. Др. МаксимовиЛ: За мене је јасно. Ја сам кодиФикатор, а нисам нредикатор. Нишем увек кратко и концизно — то је језик и стил сваког доброг закона. Даље пема више у Уставу потврђења школских реФе рената итд. По моме схватању, дакле, нацрт овога народ. црквеног Устава садржи у себи за нас многе концесије и од стране епископата и од стране државе. — Ја их ттрихваћам одушевљено, јер сам увзрен, да ће овај Устав учинити краја нашем спору са државом, а и нашим међусобним распрама. Не прихватимо ли пак Устав, биће као они бачвански иомељари, који су се свађали кијим ће редом да мељу: Док се ви свађате — дотле каћмарац меље! — Докле се ми свађамо међу собом, дотле онај велики каћмарац, тамо у ГГешти, меље и наводи воду на своју воденицу. Држава ишла је до сада и ићиће боме и у будуће, ако јој уставом не станемо на пут. — то сведоче хиљада аката у Саборског Одбора нашег — смишљено против иаше нар. цркв автопомије — и може, да нам се смеје око чега се 1 ми свађамо међу собом. Ако то потраје и даље тако, доћи ће министар. који ће нам ] ећи: ја сам у посесу целе ваше автономије. Ми немамо данас народно-црквене автономије; заваравају нас као децу. Оживотворимо једном цео свој народно-црквени организам, на ћемо моћи од њега живети носебним народ. црквеним животом својим. Ми треба да знамо, да је државпа влада данас Фактор. са којим ми морамо рачунати. Ми смо у пашем автономном животу иретрајали већ више Фаза. Било је министара, који су се у све наше автономне послове ингерирали. Тако је н. пр. државни тајник Танарки био највећи неиријатељ наше иарод цркв. автоиомије, влада је његовим утецајем стала на то погрешно становиште: да Краљ има према цркви нашој својих иатронатсккх нрава! Имам при руци једац најиовији отнис

%■