Српски сион

С тр . 390.

„ОРПСКИ СИОН."

В р . 25.

Да је двобој не само лудо дело, већ најгора предрасуда и сујеверје. одмах ћемо се уверити. Уверења да се двобојем брани увређена част, или да су исиаљене две кубуре у стању ноделити правду увређеним странкама — јесте иредрасуда. Веровање, да без храбрости чема поштења и да оиште мнење ваља више ценити од божанских и људских закона — јесте сујеверје. Русо нам говори: ,.Пазимо, да не збркамо иоштење с глупавом предрасудом, која сгавља врлину на врхове мачева и конаља, и која тежи. да врши храбре злочине. У чему се дакле састоји овасујеверна нредрасуда? У тежњи, да све друштвене дужности наше, замени нрезирањем живота; у томе, што по начелима њезиним неко престаје бити варалицом, хулом и издајником, те ностаје човеком достојпим уважења и пуним врлнна само с тога што уме добро да влада оружјем; састоји се и у томе, што шири уверење, да нанесене увреде може снрати мачева оштрица, и да не грешимо противу нравде, кад кога због уврсде части убијемо. Па зар је пристојно, да се паметан човек прилагођава лажним мишлењима и неморалним обичајима? Зар у са мој ствари није већа храброст борити се противу овладалих предрасуда? Човек, чијој се части не може ништа ириговорпти, који никада није био кукавица, — да, такав човек ће се увек гнушати, да своје руке упрља људском крвљу; такав чо век баш усљед тога заслужује двоструко иоштовање оних људи, иа чији суд највећу важност треба да полаже. Јасно је, да се такав човек мање боји саме смрти, него да изврши злочин; јер ако се боји и грози од нечега у самој ствари се боји и грози греха, а не опасности која му животу прети". (Ош1. НапсШ II. 219.). Обраћамо се вама двобојски јунаци. Ви који занесени иросветом овога века осуђујете мрачни и варварски средњи век, одговорите нам, у чему сге просвећенији од средњовековних варварских витеза, који су приређивали двобоје болујући од истих предрасуда, у којима се и ви данас да вите?. . . Наш век се горди, тврдећи, да у њему

не влада сујеверје. Но ми му не веру јемо. На против слободни смо тврдити, да чкаљ нредрасуда још никада није тако бујно цветао, као у овом етолећу, иогла вито пак по пољанама које двобојски витези обрађују. Чудимо се и дивимо се смешноме призору. Сграшимир и Властимир се завадише. Усљед увреде части Властимир нозове Страшимира на двобој. Па бију се жестоко. И Страшимир будући много срећ нији и много вештији, носече несрећна и и невешта, а поред тога невипа и увређена Влаетимира, Лечник му ране превије; за тим сљедује иомирење и изјава, да је увређеној части „витешким" нутем задовољштина издата. Људима, који двобој уважавају ово је сасвим правилан ток ствари; наметан и разуман човек пак живи у том уверењу, да је свађа међу Сграшимиром и Властимиром бојем заврше 1а, као што се то и међу сокачком дечурлијом догађа, с том разликом, гато у потоњем слућају бој сљедује одмах иза свађе, а у првоме између свађе и боја иролази доста времена, за које би као одраслн, паметни и ра зумни људи имали доста прилике, да етрасти своје стишају и увређеној части без боја и крви задовољштину даду. Двобој је највеће варварство. Није он без узрока на латипском језику назван ,.с1ие11ит", која реч долази од ове две: „сЈиогит ће11ит', т. ј. рат међу двојицом; реч „ћеНит" пак доводе некп из речи в ђе11иа", што значи животиња; ако игде, а он баш у рату, ионаособ пак у овом рату међу двојицом избија на новршину све оно, што је у човеку ивотињско, а то је крвожедност, суровост и немилосрдност. Ето, на који начин образ н нодобије Божје, цар и господар природе, разумом, слободом и бесмртношћу украшени човек, постаје победним робом животињских страсги, у место да тежи, исте да нобеди и сатре, на гага је и нозван и ради чега је и обдарен свима сиособностима које га човеком чине. Има људи, који тврде, да и у двобоју пма нечега лелтга. Ми молимо свакога, који је на чисто са појмом леиоте и ругобе., да нам