Српски сион

В р . 25.

„ ОМСКИ

сион. &

С тр . 391.

каже, шта је у двобоју привлачно, лепо, племенито и узвшпено? Уједно их упозоравамо, да боље посмотре лица двобојеких јунака, те ће се одмах ириметити како су надувепа од силнога гнева; нека обрате већу нажњу на гадне изразе необузданпх језпка; нска боље погледају у очи. које севају од пакости, па нека нам тада кажу, шта налазе у томе лепо, дирљиво? Севање оштрих мачева, пуцањ кубура . . . крвљу обагрена земља . . . у томе су чари, у томе је лепота двобоја!... Животињски нагон је задовољен, непријатељ се ваља у крви својој . . . Шта мари убица за родптел.е, жену, децу и друге дужности убијенога, ради којих је још требао да живи. Он је задовољен, јер је видео крв непријатеља свога . . . Ко би смео тврдити данијеварварство ? Држимо да није потребно даље и боље доказивати, да је двобој неразумио, сујеверно и варваско дело. При крају ћемо још само једну нримедбу додати. Неморални карактер двобоја ни мало не ублажава оправдани разлог, због којега се двобој врши. Тај разлог може бити пајчаснији, али двобој је ипак неморално водити. Узмимо за пример, да се неко у иптересу обрапе своје части одлучи на двобој. Разлог овнј је без сваке сумње врло важан и иоштовања достојан, јер баш исти онај морални закон, који забрањује двобој, обвезује нас, да своју част бранимо. Остављајући на страну питање да ли сме послужиги двобој као средство за обрану части и поштена имена, изјављујемо, да сваки онај који се на двобоју бије ма и из најчаснијих нобуда, служи као роб неразумности. сујеверја и варварства. А за шго? За то што цељ не освештава средства. Није дозвољено варати у цељи да помажемо сиротињу, иа тако исто није слободно машити се за оруж е, да њиме извојујемо задовољштину увређеној части. Ко то чини, присталица је начела: „цељ среетво освештава", т. ј. иеиоштен је човек, и ми га с нуним правом можемо назвати „језуитом" у оном смислу речи, у коме он сам исту врло радо И често употребљава. (Наетавиће се.)

После Конференције. Превишњим решкринтом стављено је у задатак Петровданскоме сабору, да нре свега узме у претрес Саборским Одбором нредложени Устав. Од превишње те наредбе саборска већина је начинила саборску кризу, испречив тој наредби ираво сабора, да сам себи одређује дневни ред. Саборска већина не хтеде сачувати самосталност н слободу сабора, а удовољити и нревишњој наредби, која је иотекла из неопходпости ннтереса наше автономије и у њој нотреба црквених и школских, као и из доброг расположења државне власти нрема жељеној с наше стране реинтеграцији автономних нам нрава, што су данас у неираведном поседу те власти. И сабор би одгођен. Но јер је државна власт и иосле од годе сабора водила бригу о номенугим интересима, а остала и у добром расноложењу у погледу усгупака нашој автономији досад закинугих права, — иреузв. угарски мипистар нредседник г. барон БанфЛ , сазвао је к себи и неке чланове саборске већине, да их непосредно чује. Резултат је био : да је г. минисгар неносредним додиром с тим људима утврдио уверење, да се с њима неда радити. Доказ за то нружила су и конФерисања у Карловцима, код Његове Светости. Ако се неуспех конФерисања у Пешти и могао донекле можда тумачити заносом саборске већине после „извршеног крупног носла" на Петровданеком сабору и после „иошиуно задовољавајуће (тамо њу) бплансије радње саборске"* — неуспех Карловачких конФеренција доказао је тошпуно, да немогућност уснеха конФерисања са људима саборске већине лежи нравце и једино у њихово.ј неснособносги, да раде за опште добро, ношто им је сувише развијена свест и љубав за ингересе страначких нрохтева. То је данас извап сваке сумње. „Браниково" е! сопз. бацање кривице и одговорности за неуснех на енисконат, то је кривчево правдање, и то кривца, који није првп пут скривио и који тежи вирту* Види 89. бр. „Браника" од 1897.