Српски сион

Б р . 25

„ОРПСКИ СИОН."

С тр . 398.

вога говора г. дра Нике Максимовића, констатовати, да наше „народне" странке немају и не могу имати против измене тога изборнога реда ниједан разлог, који већ није у прах уништен, те да им је за њнхов/Ј себичну бојазаи и сшраначки страх од те измене остала на расположењу 1едиио подвала и сумњичење (али и уверење, да ће до те измене морати и доћи). Наше ће „народне" странке војевати и од сада тим својим патент - оружјем, нодвалом и сумњичењем. У тако војевање спада и најновија, али не и иоследња, подвала „Браникова*, ,,да је епиекопат поставивши такове захтеве, које већина саборска није могла испунити, — онемогућио сваки сноразум". Да подвала буде већа, а кривица еписконата што крупнија и страшнија, употребио је, его, „Брапик" и вишеброј тих захтева, и ако већ и врапци знају, да се данас сви захтеви еиископата своде само на један, на измену изборнога реда. Дакле, то је нрва крунна неистина у то мало речи „Браникових". Друга је непстина, да се сноразум ( у иогледу задашка конферепције?) није постигао због тога захтева епископатскога. Није се постигао зато, јер либерали не могу да се одрекну евојих заблуда, а јер су радикали и самосталци ед њих већ сасвим добро научили, да се на крнли заблуда код нас долази најлакше до натента на велико родољубље. Он се није иостигао и не може се иостиЛи ради иншражигентнога сшановишта и расиоложења како радикала, тако и либерала и самосшалаца, гледе узимања Усшава у иретрес. Илн још има кога, да с тим није на чието?! Ево му још једаред речи дра Михајловића ■ „Ми ћемо (т. ј. радикали) чинити у самоме сабору при расправљању тога новог Усгава највеће сметње. . . Кад не може бити шпбодна сабора* — не треба да га буде никако! Без смисла је сваки рад око споразумевања." Ево и речи (а предлог је споменут) дра Вучетића: „Једини је вачин споразума вШив дио", т. ј. не гратити Устав. * Као да ту слободу иречи захтев епископата о измени изборнога реда ?!

Ево и речи барона Живковића: „Ако је ситуација горе код владе још увек стара онда остајем и ја при већ установљеном саборском дневном реду." Кога не треба тек учити мислити и логичне закључке изводити, за тога је јасно, да конФереннија и код Његове Светости патријарха Георгија, као и код његове преузвишености барона Банфија, није могла до успеха доћи ради оваких пагаих радикала, либерала и самосталаца, који неће градњу Устава, него расправљање других послова, и ако је Петровдански сабор ради тога и одгођен, и ако су иошиуно уверени, да сабора и раснрављања тих других послова бити и неће, док се не расправи најпре Устав. А ко познајегосподу саборске већине, или бар њихове гаеФове, а после конФе ренције то познавање је могло потпуно постати, тај мора бити на чисто и с том чињеницом, да ти елементи нагау автономију не ће иикада ии хтети, нити ће ју икад моћи уредити и смирити, нити цркви и народу нагаем лепгае дане спремити и осигурати. Настаје питање: па ко ће то учинити и како? Јерархија, са умереним, својој цркви оданим. увиђавним и праведним синовима нагае цркве и народа. Како? Градећи и саградив себи већину у сабору. То није посао лак, али није ни немогућ. Томе иослу ваља посвешиши целу иажњу и у њега уложити сву снагу и сва средства, која нам сшоје, шреба и могу да стоје на расиолагању. Не смемо оклевати. Оклевали би кад би чекали. Стање нагае автономије, цркве, школе и имовннских одношаја. не дозвољава чекања , него нам налаже гато бржи, али и што иотпунији рад и што веће прегаоштво на свима линијама. Нама су дошле виле пред очи, и за нас вигае не важи, да деценија година у животу једнога народа не броје много. Ми смо та деценија прошли, и то утркујући се у оштећивању интереса црквено-народних. И за то је сада за нас скупоцена свака година. јер је дошло, што но веле, до грла. За две године навршиће се десетгодишњица животворног и на многим и многим