Српски сион

Бр. 27.

„СРПСКИ

СИОН."

Стр. 425

преставио дне 5. Дед. 1365. г. у петак црни српски нетак. Ја стојим и кодебам се између 3. и 4. Децембра, и не знам за који дан да се одлучим. Да кажем да се он преставио иоћу о попоћи с трећег иа четврти рекло би се да шепртљим; а ја нећу да се то каже већ са светогорцима (Хиландарцима) кажем, да се цар Урош преставио 3-ћег Дец. (1371.) Нашли смо дакле, да се 1. крал> Милутин преставио 29. Октобра, а служба му се служи и памет слави 30. Окт.; 2. крал> СтеФан Дечански да се преставио 13. Новембра, а сада је н.еговој памети носвећен дан 11. Нов.; 3. цар Урош да се нреставио 3. Децембра, а нравило да му се ноје 2 Децембра; и 4. да се цар СтеФаи (Душан) преставио 20. Дец. 1355., али сриска црква да не прослављује памет љегову ни тога, нити другога кога дана у години — јер он нема службе ни правила. (Наставиће се.)

Двобој пред хришћанским моралом. Написао (Јг. I. Кагзсћ. превео Ст. С. Илкић. Г.) Ко жели двобој и зашто га жели? И ако здрав разум оеуђује двобој, и ако га Божански и људски закони забрањују, он ииак ностоји. Ова вапредна појава не може бити без узрока. Мора бити да неко или нешто захтева двобој, а ти захтеви морају бити тако снажни, да им се нико не може противити. И заиста како двобојски јунаци тако исто звани и незвани им браниоци нред судовима, нозивајући се на друштво бацају на исто сву кривицу и сву одговорност за неразумни и варварски двобој. Да видимо колико има истине у овоме? Да ли заиста баш само друштво захтева двобоје и ако је истина из каквог разлога чини то ? Нод друшшвом разумемо скуп људи који заједно живе и раде и који су усљед тога уиућени један на другога. Ово је најшири иојам о друштву. У ужем смислу иак под друштвом разумемо онај друштвени круг у којем се неко по рођењу или ноложају своме креће; то јест скуп оиих људи, с којима посведневно у доднр до-

лазимо и чије пресуде а врло често и предрасуде уважавамо, ие обзирући се ни мало на пресуде и начела оних људи, с којима ретко или само званично општимо. Ма у којем смислу узели реч друштво, признати морамо, да оно такво пе захтева двобој. Не захтева га друштво у опширном смислу. јер видимо да је опште мнење против њега; закоподавство, шшампа и паука ти главни друштвени органи, најодлучније осуђују и забрањују двобој. Сумњамо да постоји цивилизована држава — осим Француске —. која у своме законодавству пије ирогласила двобој за преступ и злочин, и која га као таквог пије под казну ставила. Не знамо ни за једног заступника народног, који нриликом расправа о двобоју, није исти осудио. Сви законски предлози. који се двобоја тичу почињу се и завршују се тиме, што проглашују, да је двобој перазумни и варварски обичај, једна најужаснија болест на организму васколиког човечанства. Ако постоје где-где разлике у назорима гледе двобоја, исте никако не иду у корист двобоја, већ се ионајвише баве нитањем: да ли да се држава меша у лечење ове опште болести друштвепе, или је целисходније да ју остави саму себи ? Или ако држава сматра и признаје да је позвана, да ову болест лечи, каквим ће путем и начином учинити то а да буде сигурна, да ће лекови од користи бити? У овоме се састоји сва разлика назора гледе двобоја, која се рађа у дворницама законодавних тела. Штампа је данашњим даном главни орган, пугем којега се изјављује онште мњење. Мислимо овде ону штамиу, која стоји на ниво-у моралног и друштвеног васпитања; опу штамну чији уредници живо иазе и истински настоје око тога, да им органи буду прави и верни тумачи општег мишљења. — Не устручавамо се тврдити, да ова сваког уважења достојна штампа, категорички осуђује двобој и сматра га за најгрубљи, најнедостојнији и најнесавршенији начин обране части. Ко нознаје дух Француске, енглеске, немачке и америчке штамие призиати мора, да пам тврдња није прегерана. Где-где штампа сматра двобој за нужно зло, које за свој оиста-