Српски сион

С тр . 426.

„СРНСКИ СИОН."

Б р . 27

нак једино друштвеној трпљивости (толеранцијн) благодарити има. Исти појам влада и у науци. Људи који дају нравац друштвеним назорима испитивањем и објашњавањем извесних научних питања, нигау и издају књигу за књигом, доказујући неразумност и непотребност двобоја. Људи који не само у науци већ и у моралу достигоше кулминациону тачку, сви од реда осуђују двобој. Из свега до сад реченога видимо, да га т. з. велико (отите) друшшво не захтева. Да видимо захтевали га друштво у ужем смислу? Може бити да двобој постаје нод моралним притиском онога круга у коме и сами неиосредно живимо и деламо ? Тврцимо да и ово уже друштво не захтева двобој и увер.зни смо, да се и поштовани читаопи с нама слажу. Да би ову тврдњу још јасније доказали, ми ћемо из ближе приказати чланове овог „малог друштва". Круг у коме сваки од нас проводи век свој, састоји се у првоме реду из родигеља, супруге, браће, сестара, рођака д својте; даљс из добрих и рђавих пријатеља. Молимо сада поштоване читаоце, да испитају наведене чланове поменутог круга пичевши од матере на до последњег искреног пријатеља, од верне супруге до најмлађега јој детета, да ли ико од њих тражи и жели двобој ? — Ви који знате тајне разумне љубави, који познајете дужности верности, љубави и пријатељства, уверен сам да ћете сви одговорити; не желимо! Уверени смо да отац, брат и сестра желе да се нанесена увреца сину односно брату им снере, јер синовљева и братовљева част уједно је и породична част. Уверени смо да верна супруга захтева, да увреда нанесена мужу јој не прође некажњена, част мужевљева је у.једно и част женина. Задовољштину увређеној части треба и могу да траже сви чланови „ужег круга", али инак за то не на онако неразуман и прескуи начин као што је двобој. Зар није ужасно на милост и немилост оставити не само живот и здравље већ и све остале с њима скопчане најсветије дужности. Ако дакле поред свега тога ипак постоји неко, да жели двобој, то није нико

други већ подмукли пријатељ егдо непријашељ онога човека, чија је част увређена. Држимо да смо јасно доказали, да ни друштво у ужем смислу не захтева двобој. Ко га дакле захтева? Јер не можемо дозволити, да се чести двобоји из мила догађају и да их нико не захтева. И заиста има људи који теже за двобојем. То су чланови извесних к/.ика, каста, црних чета, које не знају за Бога, за нравду и истину. Чланови таквих дружина чине притисак на страсне и младе, а при томе слаба карактера људе. — Жалост је, да постоје овакови људи, два пут већа је пак срамота штс их људи сматрају за друштвене стубове и што су склоњени да веру.ју е би без њих нестало друштво. Из дубине душе своје жалимо чланове ове чудне чете која, не нознавајући законе Божанскохришћанске науке и основне законе здрава разума, у гордости својој сматра себе за позвану, да даје праван друштву Има људи који стоје ван утицаја ове несретне клике, и који из сопственог убеђења држе, да је двобој веома нуждан и потребан ради обране части. Да ли је оправдано њихово убеђење ? Одговор на ово питање условљен је од позитивног одговора на иитање: да ли је дозвољено увређену часш двобојем задовољавати. Ово је главна тачка, око које се креће пео модерни спор о двобоју. У првом реду на чисто морамо бити с нојмом части, добра и пошшена имена. Шта смо дужни чинити, ако чију част увредимо ? И обратно, шта морамо чинити, ако ко нашу част увреди. ТТТ та је част, иоштење? Пре свега част је велило благо. И Св. Писмо нас учи, да добро име више вреди од богатства (Приче 22. 1 ). Но ипак за то има неке разлике између части и части. Та је разлика двојака. Прва је унутарња част, то јесг наша наравственост, услед које смо нред Богом мили и услед које имамо нрава да нас и људи ноштују. Друга је сиољашња част, коју нам ираведно људи нриприиисују. И ова је спољашња част (т. ј. добар глас) благо. које човек ваља да чува. Не треба да доказујемо, да пам унутарњу, битпу и истинску часг нико оду-