Српски сион

С тр . 427.

зети не може. Њу ћемо еамо грехом увредити, а брижљивим чувањем од греха сачуватп. Са спољашњом чашћу сасвим друкчије стојимо ; ову нам — као и свако друго земно благо могу украсти крадљивци. Шта дакле морамо учинити с овим крадљивцима наше части? Оно што чинимо са сваким другим крадљивцем, т. ј. морамо се од се од њега бранити. А каквим средсгвима; да ли двобојем у коме ставл,амо на коцку живот пе еамо ближњег нашег, већ и свој сопствени? — Одговорићемо у причи. Павле клеветом и опадањем компромитује част Петрову и породиЦе му. По моралном закоиу Павле би требао да понрави своју иогрешку и да оштећеном поврати отету част. Петар је пак дужан да позове Павла на давање праведне задовољштине. Одазове ли се Павле позиву Петрову, задоста је учинио иотраживању моралнога закона; пропусти ли Петар иозвати Павла на давање задовољштине, сам је погрешио против свог. сопственог доброг гласа. Али шта да се радр, ако Павле у наточ позиву не опозове опадање и одбије давање тр^жене задовољштине ? Да ли у том случају има Петар има права, да позове Павла на двобој ? Нема, он је дужан путем закона тражити задовољштину. Али ако не буде законитог пута и начина за решавање таквог нитања, или ако га и буде али се ствар због своје тугаљивости ие може на јавност износити? И у томе случају није дозвољен двобој но хришћанској науци; јер спољашња, случајна и од људи нам иодарена част и добро име вредношћу евојом никада ие превазилази вредност живота и здравља, највећег блага у царству нрироде и јер дужност обране части нема веће важиости од многих других дужности, које нас приморавају да живимо. Да не би ноиављали већ једном речено, ие ћемо излагати како је двобој сам но себи веома неудесно срество за обрану части. Навешћемо само један нример: једног државника су сумњичили, да не рукује савесно државном благајном. Државиик тај због увреде части нозове на двобој клеветннка и убије га. А да ли је тиме ски-

пио сумњу са себе и опрао част своју? Заиста не; .људи су и даље сумњали у његово ноштење. Противу опадања и клеветања једини и најсигурнији нггит нам је мирна савесш. Али ако нам савест пије мирна, ако има ма и најмање истине у ономе, што сматрамо за увреду своје части, онда се не бацајмо с немирном савешћу у нове злочине не теретимо грешну душу још тежим гресима, већ испразнимо чашу горке истине — сматрајући је као казну и ономену, да се у будуће ноправимо. (Свршиће се)

8И уеша уегћо. Навршује се већ и трећа година како се саставила анкета. која се примила задатка, да се цобрине за нове уубенике за науку хришћанску на средњим заводима. Навршује се година дана како сам и ја у овоме листу истакао нреку потребу тих уџбеника и замолио ону господу, која се примила носла да саставе нове уџбенике, да се са тим послом пожуре. За два месеца огпочеће и опет нова школска година, и ми не видимо до данас никаква нлода од те анкете. Шта је томе узрок? Ја ћу и опет поновити што сам рекао, да знам наиме е носао око састављања школских књига не иде ни лако ни брзо; но кад се узме, да је срамота какви су уџбеници с којима се служимо на средњим заводима! кад узмемо да чак и такових нема доста, кад узмемо, да је посао око састављања нових уџбеника поверен људима способним и практичннм и од струке, и најпосле кад се узме, да је иротекло три године од како је тај посао поверен тим људима, онда ту нема оправдања, него се мора та појава осудити. Ја сам уверен, да човек од струке и способан, а уз то вољан за рад, може за годину или две, најпосле рецимо за три, саставити у|,гбеник за средњи завод. Ако нак ти људи који су се примили тога посла немају времена од других послова и дужностн за тај посао, или ако ти људи немају ни воље за тај рад, ја бих их још више осудио што су се тога и примали. Но може бити да и не заслужују осуду сви они, којима је иоверен посао око састављања уџбеника, јер знам за једнога који је свој носао давно свршио онако како треба, зато и питам шта