Српски сион

Стр. 428

„СРПСКИ СИОН."

Г ,р. 27

је узрок? Загонетно ми је и то, да су два уџбеника већ и одштамиана (литургика и историја), али сумњам да су ти уџбениди добили одобрење да као нови уџбеници буду заведени насредњим заводима,*) јер се не разликују много од старих. На то ћемо се осврнути другом прнликом, јер ћемо приказати те књиге. Мени ипак није главна намера да дознам само за узрок, зашто до сад немамо онаквих уџбеника каквих би већ требали да имамо и какве би могла, и требала створити позвана на то анкета, него ми је главна намера, да но положају своме и дужности и опет овим иутем замолим свакога, кога се тиче, да једном дођемо до добрих уџбеника, јер је томе ве1, крајње време. Ако у истини има међу нозваним особама такових, који ма из каквога разлога не могу тај посао радити и свршавати нека се бар тога посла одрекну, па ће се наћи других који ће се тога посла хтети и моћи латити. Дозволиће ми свако, да ми није иријатно било када ме је још прошле године школски надзорник за средње заводе велм. г. М. Јеловшек пигао: шта је са уџбеницима? када ће се једном до њих доћи?! Ја сам у том разбиривању шк. над зорника разабрао и оправдан прекор. Ја то нисам до сада хтео спомињати у нади, да ће до ове године иосао бити свршен и да ћемо имати нове књиге, но као што се види преварио сам се у нади. Надам се ипак, да ће ова ствар бити готова бар у току ове године.**) Иван Маширевић ироФесор катихета. *) Нису, него их је иреосвећени писац издао на своју руку, а држимо, да то чинити није требао. Ур. **) С наше стране нека су замољени и св« они, којима је поверено п који се примнше састављања катихириса за основне школе, да и онн свој посао сврше, те своју часну реч искупе, како би се и питање катихизиса у основннм школама скинуло већ једаред с дневног реда, а стало на пут разиоврсном „прерађнвању" — ма уз чију то бнло „сарадњу" катихизиса „Платонових' и т. д., једино радп 6евсћгШ-а, а нншта ради саме обуке у верн. Онда ће се ваљда моћн стати на иут и безобзирности разних накладника, издавача и њпхових сурадника, који држе, да слобода, а можда и автонолија накладничка, иде и тако далеко, да могу кад хоће и каке хоће катихизпсе уиосити у школе наше, а без икакве црквене дензуре, као да у нашој дркви не поетоји ни епископ. ни мптроиолит, нп св. Синод. Ур.—

Дописи. Из протопрезвитерата киринско-глинокога, у очи Петровдана 1898. (Педесетогодишњица свешгениковања протонамјесника Симе ТеодоровиЛа.) Ријетке су таке славе у животу људском. Десет година је мали вијек у животу томе Брза стру.ја, којом теку догађаји свјетски, не прелијеће преко главе жива чојка, а да у души његовој не остави жива трага свога. Па колико ли догађаја такијех не доживи чојк само у години дана. Колико ли иута не задрхће један чојк у годиници једној пред изненаднијем догађајем такијем. Колико ли пута не клоне свом снагом евојом чојк нејачак иза минулога догађаја такога. Свете су свезе, које вежу чојка за друштво људско, у коме је он тек жив, тек ирави нотнуни створ Творчев, који носи на себи и у себи слику и нрилику Љегову. Колико ли нута не нотресе у душу једнога чо.јка немио случај неугодан догађај у жувоту ближњега свога. Тај чојк мора да заузме у великом друштву људском у нространом свијету Божијем мјестанце, које је његово, на коме је он свој, на коме је он као на своме господар, које је кућица његова, из које он нолази као дјелатељ у винограду Господњем, као радник на сва поља разграиатога рада људскога. Па какве ли тек свете везе не вежу чојка за ту кућицу, за кућну чељад своју, за породицу своју, за толико живота у породици тој. Шта све не доживи чојк у кући својој и у годиници једној само. Колико ли неприлика не стигну чојка у бризи за опстанак нородице те; колико ли немилијех удараца не поднесе један чојк бродарећи бродићем својим на пучини пространога мора борбе и утакмице људске. Колико ли таласа узбурканога мора тога не преброди један чојк у борби за онстанак свој. Па кад чојка уздигне новјерењем својијем највеће друштво, држава, на мјесто, са кога је дужан свијешћу и савјеш^у радити тако, да су и највиши и најнижи, међу којим се он као јаван радоик креће, с његовијем радом задовољни, да је траг његова рада чист, колико ли тек опрезан бити мора тај чојк као јаван чиновник у повјереној служби својој. Па прсма урођеној зависти људској, колико ли је злобнијех иротивника чојку, кога држава такијем повјерењем уздигне. Колико ли горкијех капљица не испије чојк као службеник на такијем позицијама иовјерења и части баш због злобнијех иротив-