Српски сион

Стр. 528.

„СРГ1СКИ ОИОВ, а

Вр. вз

као што војсковођа испред непријатеља не узмиче, него смело и храбро непријатељу у сукоб иде, а непријатељем опкољен не предаје се, не нолаже оружја, него се са свом војском бори до последње капи крви: тако и учитељи, вође и пастири цркве Христове на догледу непријатеља не узмичу, а силним непријатељем ошсољени не полажу оружја, него трпе и страдају п главом плаћају А свега тога. чинити не би могли, неби хтели, да су имали у види „част и господство"; јер да су „части" желили, за „господством" тежили они би је од „властеље и царева" добити могли. А гато учитељи, вође и пастири Христови „добар рат ратовати, трку свршити, вјеру одржати" хтедоше, то је од туда, што су желили, да и њима, као и аиостолу буде „приправљен венац правде од Господа, од праведног судије у онај дан." (II. Тим. 4., 7.— 8.) Да „није хригаћанске учитеље водило чувство частољубља и страст за господством" уверавамо се и из следећега. Тек гато је гоњење Хригаћана престало, те Хригаћани мало одануше, ми већ видиио учитеље црквене, где се скупљају на збор и договор, како би ии разне црквене ствари и послове уредити и удесити ваљало. Године 313. дата је Хришћанима слобода, да своју веру јавно исповедати могу, а већ одма идуће, 314. године скупише се у Анкири до 18 епископа, да расправе и регае питање једно, које протестантској тврдњи у прилог не иде. С&м је Христос Спаситељ у причи својој о „сијачу и семену" рекао и прорекао, да ће саме науке Његове насти и „на камен," где „изникавши осуши се, јер немаше влаге", то јест, да ће реч Његову примити и таки људи, „који ка Д чују с радости примају реч; и ови корена не имају, који за неко време верују, а кад дође време кугаања отпадну." (Лука, 8., 6. и 13.) На тако је и било. У време гоњења неки Хришћани доведени нред смрт не смедоше јој мирно и слободно у очи погледати, него „отпадоше", Христо се одрекоше И први скуп хригаћанских учитеља имао је да изрече; „да ли треба примити оне Хришћане који су из страха или иначе одступили били од цркве". (Правила с тумачењима," I. део, стр. 20.) Међу оним Хришћанима, који су „отпали," од цркве одстуцили, Христа се одрекли било је и — свештеника, не само нижег стенена, већ

и највишег, епискона. Па да је „хригаћанске учитеље водило чувство частољубља и страст за господством": они не би грамзили и отимали се за оно, гато доноси не „част и господство," већ најстраганије муке и извесну смрт. Може ли се само и помислити, а камо ли веровати, ди су се „хригаћански учитељи" данас кукавички оног одрицали, за чим су свом силом дугае своје тежили и чезнули, те ради тога се и насиљем или лукавством послужили?! Примајући се пак службе свеиггеничке ио избору, вољи и жељи старијих свештеника, сваштеници и епископи ти могоше — са свим природно и разумљиво — посрнути и пасти под теретом мучне и трудне, а у оно време и опасне службе свештеничке. Истину ову потврђује св. апостол Петар, кога међу апостоле није упрстило „чувство частољубља и страст за госиодством' - , већ избор, воља и жеља Христова; но који избор, воља.и жеља ншпт' није сметао апостолу Петру, да се „у време наиасти" Христа три пута одрекне. Да новедемо нешто и из Боротине „Полемике." Протестанти „показују на св. Кипријана и епископе његова доба, као на виновнике промене и црквеној управе, али позитивне доказе не наводе. Већ тим самим показују, да нису на нравом нуту. И ко ће им веровати, да су епископи, који су живили у тешком времену, којима је смрт пред очима лебдила, који су били увек спремни пролити крв своју за веру, усудили се и помислити, да из частољубивих иобуда сруше Богом установљени поредак? Како је могуће било, да епископи: Азије, Сирије, Египта, Африке, Италије, епископи у опште целог Хришћанства без ме^усобног договора, споразума подадоше се једном те изтом духу частољубља у једно те исто време и одлучише уништити црквену управу, коју је, као што су и они сами веровали а као што је заиста и било, установио Господ, њдзин оснивач и извели апостоли и на тај начин лишити друшгв.о верних Богом даног му права? Како је било могуће то, да друштво верних, које је уживало то право по вољи Господа самог, није заузело се, да га сачува ставши у отпор Богу мрским частољупцима, који су се усудили уводити у цркву свој измишљени поредак, који би лишио то друштво његових главних права? Како је најпосле могуће било, да ни расколници, ни јеретици