Српски сион

Стр. 530

„СРПСКИ сион*.

В р . 33.

Па пошто није узето за основицу нити бир нити број домова, онда изгЈгеда, да је ова дифра само зато, што тако стоји у „уредби о мпровинском фонду за удовице и сиротну децу српског православног свештенства у опсегу српске митрополије карловачке" од 18. (30.) новембра 1892. године. Ако је збиља узето из ове уредбе, онда је требало имати на уму све нрилике у овом погледу у Босни и Херцеговини, које се много разликују од онпх у митрополији карловачкој и са којима из темеља немају сличности. Те ни у овом случају не би калемка племените воћке на дивљу подлогу донпјела жељеног плода, већ или би се осушила, или би дивљака надјачала племениту калемку. На мислим, да није праведно учињено ни то, што су свештеничке удове и сирочад псдијељене на класе према главном улогу њиховпх мужева, већ држим да би праведније било, да свештеници за свог Љвота плаћају главни улог према богатијем или спромашнијем стању сво.је парохије, а удовице и сирочад евију свештеника, да примају све једнаку суму мировине, јер није хришћански, да пате удове и сиротна дјеца оних свештеника, које је судба или потреба саме службе одредила, да као пароси раде у парохијама, које су у материјалном стању оскудне, те им није дата прилика, да осигурају своју породицу на већу своту, а међутим оваки свештеници могу бити узор свештеници а њихове породице обилне, као што је Бог дао обично. У осталом онакав начин давања мировине изгледа на, подобје шиекулативних осигуравајућих друштава. •Те лн дакле праведно, да многи свештеници, принуђени силом разнпх околности, те живе на малим и оскудним парохијама, или ироиадају оштеЛени великим улозима или да се склањају на мање улоге ирема иарохији. осгављају%и своје породице са мање средстава за живот? § 7. алинеа друга вели: „они чланови, којн са својим годишњим нриносима креко године дана заостану могу се путем политичке оврхе на плаћање заосталих износа приморати." § 8. слово б) лишава чланства овог завода оне свештенике: „који су уз пркос нротив њих употријебљене иолитичке оврхе заостали са више него трогодишњим ириносима а § 11. лишава права на мировину удовице и тцецу оних свештеника, који умру а остадоше дужни фопду више од 12 мјесечних оброка. Ове Јфедбе §§ 7. 8. и 11. нити су јасне нити џраведне. Јасае нису због тога, што се с једне стране по

§ 7. путем екзекуцпје приморава свештеник, да плати годшињи нринос, док се с' друге стране по § 8. сл. б.) претпоставља, да ће норед све силе и снаге екзекутивне власти, ипак бити евештеника, који ће се н три године моћи борити са екзекуторима, на након трогодишње борбе бива иравно искљућен из овог завода, а међу тим је § 11. већ након дужних 13 мјесечних оброка одузео удовпцп право на мпровину. Узмимо н. пр., да један свештеппк. којп има нарохију у селима, које вода плави и његова је парохија водом плављена двије године једну за друг<ж, и он сиромах према постојећем уређењу свештеничке дотације баш заиста није у стању, да нлати годишњи принос, те је остао дужан иуних 26 мјесечних оброка, премда је већ платио главни улог од 400 фор. и плаћао за тим 4 године годишњи принос од 6 0 / 0 . Он је по § 7. прпмораван, да плати и није могао платити из разлога просто што нема; п по § 11. у случају смртл, његова удовица и дјеца су лишена права на мировину, поштојеостао дужан више од 12 мјесечних оброка; док међу тим ио § 8. слово б) иије још лишен чланства овог завода, јер није још остао дужан иуне три године годишњег приноса. Па ни случај болести дугогодишње није узет у обзпр нинако овим §§-има, што би на сваки начин требало! Јесу ли овом нејасношћу отворена врата безуспјешном парничењу и повлачењу удове и сирочади по судовима, или је ово природна пошљедица једностраности и брзине, којом је створена ова уредба? Ја би волио, да ме когод разувјери о овој нејасностд, да ми докаже, да ја нисам био у стању схватити одредбе ових §§. А да су и неправедне ове одредбе, то може увидјети сваки, који иоле познаје начине по којима свештеници у Босни и Херцеговини долазе поштено до насушног хљеба. Зар пе би било праведније и Богу угоднпје, да је речено; „ако би лице, које је у фонд уложило главни улог и плаћало редовни годишњи принос најмање пет година, а за тим умрло, оставши дужно највише три године годишњег приноса, онда да се еразмјерним разрезом на годишњи принос свију улагача унлати онај недостатак годишњег приноса до три године, а породица умрлог прима одмах пздржавање из овог фонда." Овако би било, да је свештенство стварало према себи : и себи ову уредбу/