Српски сион

бр . 33

„СРПСКИ СИОН."

О тр . 531.

§ 12. требало би сасвим изжијенпти према примједбама у 30. бр. „Српског Сиона" н мпслим, да не би било сувишно додати да: в }'довице, које почну примати ужитак из овог фонда губе право на наполицу од удових парохија, јер ће ова наполица ићи за једну годину дана у фонд." Зашто су по § 30. искљученп из чланства овог фонда онп свештеници „ који суод државе збринути"? Зашто ннје пшпта одређено овом уредбом у погледу оних свештених лица, која буду осуђена на лишењечина или свакдашњу забрану свештенодејства? Зашто нису одредбе овог фонда узеле у заштиту болне п неспособне свештенике? По овој уредби изгледа, да су лица, којп као ђакони умру, лишена права чланства овог фонда, нремда су но § 2. дужни бпти чланови свештеничког фонда и као такови уложпше 6% годишњи прпнос, неколико година? Зашто није овом уредбом одређено, да ли се може или не може за дуг мужевљев — односно очев — из издржавања свештеничких удовпца н сирочадп извјесна свота узети пли под забрану ставити? Да ли би човјечански било, да и дјеца, коју свештеници, чланови овог фонда, не имајући свог порода, узму „иод своје", — имају неко нраво на издржавање из овога фонда? Мислим, да нити је право, нити ће правој цијељи моћи користити, ако но § 26. буду чланови „одасланици " ишли о свом трошку у сједнице. А за сада завршујући ове своје примједбе, морам са особитим нагласком истакнутп, да се: „уредба о мировинском фонду за пздржавање удовица и сирочади српско правосл. свештеника бос.-херц. епархпја" у многом разликује од права п дужности, која су понуђена члановима овог фонда у окружницп Срп. правосл. АЕ и Мнтрополита Дабробосанског број 363 ех 1898./Р. I. бр. 110. М. од 19. фебруара 1898. год. Жзмеђу осталих споменућу ону од основне важности. У поменутој „окружници" стоји: „они свештеници, које ова уредба у животу затече и који су 24. година навршили имаду од те године почевши на све до ступања у завод уплатити 6°/ 0 годпшњи улог свој за сваку годину преко 24. до оне у којој се осигуравају; а оии који су у вријеме установљења ове закладе 40. годину превршилп имаће од ове године па до врежена ступања у заједници такође 6°/о камате накнадно да уплате." А „§ 30. уредбе" силом закона вели: „ сви сада веА рукоположени српско правосл. свештеници ово-

земскпх епархнја. у колико нијесу веЛ навршили гиестдесету годину жнвота и још не стоје у другом којем одношају издржавања удовица и сирочади могу приступити к овом мпровинском фонду." Како ли ће бити при души ономе, који би рад да буде члан овог фонда а навршио је, рецимо 50. годину живота те морадне од 24 година па до 50. (јер у уредби нема номена од 40 година) намаћп рецимо главнн улог 500 фор., те годишњи нринос од 24 до 50, а то је 26Хб°/ 0 од 500=780 фор., то је ни мање ни впше већ 1280 форинти, не рачунајући уз то интерес којп би дотични добио на својих 500 фор., да их уложи у коју банку и интерес на интерес од онпх 6°/ 0 улога. Ономе свештенику, који могне ову суму нздати, а да се не задужи, нпје нп од потребе овакав мпровински фонд! И опет понављам, да је требало само свештенство стварати ову уредбу себи а ио себи и опет не овако брзо као што је ова створена. Па није се ни чудити, што је ова уредба пуна недостатака и сувишних установа, јер од 16. фебруара 1898. изишла је окружница, којом се свештенство позива, да размисли и приступи фонду, да прикупи штатистичке податке и свештенство је то, рецимо све учинило и уредба је била већ проглашена 21. јуна 1898. год. Дакле, за 4 мјесеца су и нрикупњени податци и уредба створена код нас док се у другим православним црквама оваке уредбе стварају годинама! Треба нам уредба о мировинском фонду за издржавање удовица и сирочади српско православних свештеника босанско-херц. епархија, али она нека буде тшљедица од добро уређеног свештеничког материјалног стања! Очекујем, да ме когод разувјери! Посавсни попа.

Српеке ередње школе у Угарекој. (Ирештампано из „Шкодског Одјека") Овако је име књижици, коју је написао г. Андрија М. Матић и разаслао својим колегама, професорима у ка^рловачкој гимназији. Овим иослом трудио се г. А. М. Матић изнети значај српских средњих школа, особито оне у Угарској, т. ј. новосадске гимназије. Естичући велики задатак раденика у то.ј гимназији, много се бави г. ирофесор о нанлати тих раденика, која никако још и данас није онакова, какова је у државним гимназијама угарским. Ту испоређује рад професора у но-