Српски сион

В рој 33.

„СРПСКИ СИОН"

фор. мање од новосадског. Овамо не рачунамо суплеитску диференцију од 260 фор. годишње, коју више ужива новосадски супленат од карловачког. Па ако према кр. резолуцији јзд 4. јануара 1897. послужи срећа наше новосадске колеге, м-огу ужизати и веИу сшанарину, и веЛу основну плату у износу од 1300— 1600 фор. годишње тред доилатака. А кад би се и то све срачунало, колико би онда тек наш новосадски колега више уживао од свога карловачког? Ми то сад и не можемо израчунати, па и кад би израчунали, тешко да би о том књижицу написали и на дар ју послалп своме прпјатељу и другу г. проф А М. Матићу, као што .је он то нама учинио, иребацујући с нама „ меродавним факшорима, који ведре и облаче на нашем автономном небу", како се с њпма „ иосшуиа онако, као шшо иосшупа зла маЛија са својом пасшорком X. М. Дописи. (Кувеждин. Са погреба игумана Генадија Иоиовића ). Дана 6. августа на светло Преображење у 7 сати у јутру тужно је занвонило велико звоно са куле манастирске и тужним гласом јавило да је душу своју иснусгио животом се преобразио добри игуман манастира Кувеждина Генадије Поповић. Покојник је поживео 71. годину, а прошле је годипе — 10. ав1 уста — скромно и у титини прославио 50. годишње своје слу жбовање као свештеник и калуђер у служби Богу, цркви и народу.*) Кувеждин је увек сретан био да има добре и савесне управитеље, те је свагда важио и важи за добар манастир. У правцу, коме савест господари, радио је и покојни игуман Генадије и тако радећи до последњег часа свога оставио је пуну кућу свега и свачега, а тиме себп светло име, које ће се дуго спомињати. Дабогме, да је тешко било старцу доспеги свугде и на свако место, али она енергија, која га је кроз цео век пратила, била му је пратиља до гроба, а љубав ирема светој задужбини и старање његово за кућу изневерише га тек 2 дана пред смрт његову. Строг увек, ми.слио би човек, да је био без срца и осећаја за бедне и сиротињу. Но нија тако било. Склоништа и прихране нашао је у овом манастиру многи сиромашан ђак, многе је и мањом новчаном приномоћп помогао. Сиро*) Види бр. 34. „Срп. Сиона" прошле гоцине. Ур,—.

тиња није отишла са прага манаетирског неутешена, а ко је имао срце милостиао тај се имао прошле године, односно прошле зиме прилике показати, јер је овде околна сиротиња — као и по другим местима остала без хлеба и ту је покојник отворио срце своје а колико је могао и хамбар манастирски. А да је тако било ево жалосног али класичног сведока: У иространој цркви манастирској лежи мртво тело Генадија игумана, из околних места долази народ, целује га и одилази да другима места начини. Све је тужно и жалосно. Велике свеће воштанице гору око сандука. Свештеник чита јеванђеље и завршује га Наетаде нема тишина. Сандуку пристунише 2—3 човека у иодераним хаљипама и малом дечицом. Водећи их за руке; подигоше их да целивају мртвог игумава. Припалише своје малене свећице међу оне велике, а онај један гласно занлака и рече: „Тиси нас и децу нашу хлебом исхранио, ево ти мала свећа за добру и племениту душу твоју!" Расплака се све што у цркви беше, сиротиња малом свећом и сузом искреном благодари добротвору свом. који им више не може добра учинити. А колико је тек поштован и уважен био у ококипи видело се и но томе, што се силан свет слегао ва погреб, да последњу почаст и хришћанску дужност учини старом игуману. Уважени људи, и интелигенција Митровачка у великом броју дођоше да новој кући отпрате „деда игумана" — како га од милоште и из ноштовања сами прозваше. На спроводу је учествовало 17 свештеника, осим оних, који нису у одеждама били, а на челу спровода игуман Привпноглавски г. ТеоФан Косовац. Жалопојне песме Дамаскинове појаху најизврснији појци: игуман ТеоФан, пои Тоша Ћири'] из Лежимира, Араницки из Ердевика, Стева Бећаревић из Бингуле ноп-Ђока Николић из Дивоша п о. Јустин Којић из Шишатовца. Са покојником се онростио у цркви преч. господин прота митровачки Авакум Стајић, кратким али од срца искреним говором. Братство манаетира Кувеждина иостарало, се те је покојник пристојно и скромно сарањен, као што је покојник и заслужио. Истина да ни једнога венца на сандуку имао није, — тај се несрпеки обичај већ и код калуђера увукао, — али је најлепши венац био искрена суза жалосница, што ју сви пролвсмо