Српски сион

Вр. 86.

СИОН."

С тр . 585.

ако је издан ,,на употребу и за шири круг читалаца". 0 постанку дијецезе Пакрачке.**) Кад су Турци између 1535, и 1545. освојили доњу Славонију и разредпди становништво њено тако, да је земља била скоро пуста, тада су стали ту иусту Славонију да насељавају Срби из Босне и Србије, јер је и тамо још пријс него ли у Славонији загосподарио Турчин. С тима насељеницима долазили су и свештеници, а особито калуђери и подизали у новоосвојеној земљи манастире. А кад се године 1557. обновила српска патријаршија у Г1ећи и првим натријархом њеним ностао Макарије, брат великом везиру, свемоћном Мехмеду Соколовићу, тада је за Санџакат шжешки или цернички постављен правосл. срн. владпка са столицом у манастиру, који се звао заонда „Ремета", а касније „Ораховица": а владика се називао „ми трополит пожешки''. И док је трајало господство турско у доњој Славонији, дотле су трајали и ти митрополити иожешки, од којих се сиомињу у занисима манастира Ораховице: Јосиф (1585.), Василије 1590. и 1594.), у сопоћанском иоменику пак Софронија, а у рачанском Iригорије, оба из XVII. вијека. Са именом сиоменутога митронолита Василији скончана је историја насељавања Срба у вараждински ђенералат, јер је њему декретом надвојводе Фердинанда од 15. окт. 1595. дозвод.ено да може нребивати у ђенералату, и да му се даде плата војводска (е1пе8 §етејпеп \\'ој\\'ос1а), а уједно да се имају иримати сви Срби, („Власи",) који би из Турске (из ножешкога и церничкога санџака) добјегли. (Види бваппе књ. XIX стр. 67. и даље). Године 1687. — 1691. ослобођена је Славонија од Турака и зато вријеме ослобађања и ратова с Турцима много је и нашега свијета нронало. Многи су од нашијех чаједно с Турцима исиред ћесарске војске узмицали и опет се натраг зраћали и замјењивали једну управу са другом. У томе времену пропала је и митронолија ножешка и кад јс цар и крал> Леополд I. дипломом својом од 4. марта 1695. потврдио по-

**) Овај „кратки повјеснички нацрт" раписао је впреч. г. архимандрит Иларијон Руеарац, умољен на то, опширније. него што је саопштен у Шематизму. али, „пошто ииј могао да уђе у овај удређених граница својих шематизам" то је унешен овако скраћен.

стављене правосл. срп. епископе у Угарској и у Хрватској, нема у тој дипломи ни номена о владици у доњој Славонији, што се разјаснује тиме, јер је цар и краљ Леополд I. истога дана године т. ј. 4. марта 1695., нотписао и другу дип ;ому, којом се оставља цио Сријем и еав иожешки округ (његдашњи санџакнт иожешки и цернички), уколико је насељен породицама српскога народа, за издржавање еамоме патријарху Арсенију III. Чарнојевићу, а уједно му је остављено на вољу гдје да се настани, да ли у манастиру Врднику у Сријему, или у манастиру Ораховици у пожешком диштрикту; а с друге је стране исти цар и краљ Леополд I. дипломом својом од 31. марта 1694. именовао Петронија ЛЈубиОратића, бившег архимандрита и генералнога викара митрополије биоградске и сријемске, који се изјавио за сједињење с римокатолнчком И/рквом, за епискона „ влашкога еиископата у Сријему " са столицом у светониколајевском манастиру Опову. Тај унијат Иетроније, кад се није могао да одржи у Сријему повуче се одатле и наетани у Пакрацу. Он је у истину био унијатски владика и није хтио или није смио да се покори и да зависи од иатријарха Арсенија Чарнојевића, због чега је патријарх и шиљао писма и унућивао српски народ у Славонији, да Љубибратића ненримају и да га непризнају за свога владику, Петроније Љубибратић био је у Пакрацу купио кућу и саградио иоред ње црквицу од дрвета, иосветивши је св. ТриФуну и прикуиио њешто земље, винограда, њива и ливада и кад он г. 1704., прије мјесеца јуна, умре, цар и краљ Леопод I. наименује за прејамника му у епископском достојанству његовог братанца, протосинђела Јанићија Љубибратића и већ је било наложено бискупу Загребачком, да га иншталира. Но Јанићије, не чекајући да буде иншталован, ирода поменуту кућу с црквом и са свиме што је кући ирипадало, српском патријарху Арсенију Чарнојевићу, каже се за 1009 Фор., а даље се каже, да је иримивши новце и предавши све купцу, отишао у Русију, гдје се и преставио. Арсеније патријарх на осиову нривилегије и дипломе, дане му ћесарем и краљем Леполдом I. од гоц. 1690. и 1695., којима му је признано и дано ираво и власт, да може постављати владике у својој области, носвети на Спасовдан (17. маја) године 1705. у манастиру Крушедолу